Капитал је из спорта избацио религијске, педагошке, чак и националне примесе: спорт је постао оруђе за остваривање профита у чистом облику. Истовремено, са дегенерацијом принципа компетиције и учинка спортски спектакл постаје све баналнија претстава која тежи таквим ефектима који ће привући пажњу маса и пунити дворане и стадионе. Спортски меч је само једно, још увек најважније, средство капитала за стварање атрактивног рекламног програма који, у крајњем, служи повећавању потражње за одређеним (рекламираним) производима. Прави ефекти спортских такмичења нису победе појединаца, клубова или држава, већ повећани промет роба и бржи обрт капитала; нису битни рекорди који се постижу на спортским пољима, већ рекордни профити на берзама и благајнама.
Стадион, тај модерни концентрациони логор у облику гигантске WC шоље, на најупечатљивији начин отелотворује природу спортског простора. У спорту је извршена денатурализација природног и дехуманизација друштвеног простора. Створен је гето у коме се, путем највиших достигнућа науке и технике и у форми спортског спектакла, спортисти, као претставници највиших вредности капиталистичког друштва и у том контексту “оно најбоље” што свет има, приносе на жртву владајућем духу деструкције. Исказивање покорности боговима који владају светом величањем односа и вредности које они симболишу основна је карактеристика и овог (квази) религиозног ритуала.
У жељи да што пре дођу до што већег новца, власници клубова вуку потезе који непосредно угрожавају квалитет игре. Они непрестано повећавају број лигашких утакмица, међународних такмичења и сусрета и на тај начин до крајњости исцрпљују играче. Уместо развоја игре, утакмица постаје рутинско обављање посла и буквално борба за преживљавање. То се посебно односи на старије играче који се више не руководе младалачким ентузијазмом и жељом да се по сваку цену докажу, већ жељом да сачувају своје напорима и повредама десетковано тело и за још коју годину продуже уговор. Истовремено, као одговор на све суровији и неизвеснији живот, спортско гледалиште захтева све беспоштедније и драматичније спортске претставе. Резултат тога је режирање спортских догађаја и “намештање” драматичности. Све постаје и буквално big show у којем сви актери (од играча и тренера до судија и извештача) имају улогу коју настоје да што боље одиграју. У оквиру све агресивније индустрије забаве спорт постаје својеврсни циркус. Ради се, и овом приликом, о злоупотреби форме такмичарске игре иза које стоји режирани и на профит усмерени пословни подухват. Од играчке вештине па до грубости и крвавих сцена – све је подређено логици производње спортског спектакла. Измена правила игре саставни је део режирања спортских претстава. О томе Пол Хоч: “Мало је навијача који схватају до које је мере успостављена игра на спортском терену условљена пословним интересима индустрије. (…) У ствари, немогуће је одвојити аспекте business-а од игре на терену. На пример, правила професионалне кошарке мењана су око педесет пута у првих десет година НБА лиге да би власници могли да продају гледаоцима бржу игру, атрактивнија додавања. (…) Гледано у целини, правила игре зависе од тога шта је за газде профитабилно”, закључује Хоч.
Шаренило баналности
На терену је успостављен привид спонтаности и неизвесности. То је основни разлог што човеку, који није фанатизовани навијач, након неколико мечева игра постаје монотона. Иза наоко китњасте игре назире се шаблон који не могу да прикрију ни бљештави рефлектори, монументална архитектура, рекламни панои и обнажене девојке које исто тако “спонтано” забављају публику. Као да се ради о тривијалној мађионичарској претстави: све се чини да се прикрије јефтин трик који је духовна окосница претставе. Зато власници клубова непрестано настоје да убаце нове детаље који треба да “освеже” show. Све веће шаренило “новотарија” треба да надомести све већу баналност спектакла и код гледалаца створи утисак да су за свој новац добили одговарајућу количину забаве. Спектакуларне сцене отварања претставе, циркуске параде, голишаве “играчице”, живе “маскоте”, све агресивније кловновско понашање тренера и играча, нови облици такмичења (у “закуцавању”, постизању “тројки” итд.), трикови са којима се публика доводи у заблуду, само је одговор капитала на “нове захтеве времена”. Истовремено док уништава свакодневни живот човека, капитал ствара паралелни свет где човек у све већем шаренилу баналности треба да пронађе компензацију за све веће духовно сивило – и за то добро плати. Спортски спектакли постају део индустрије забаве у коју спада коцка, проституција, дрогирање, што значи “прљави посао” који држе у рукама групације моћи које “послују” по мафијашким принципима. Спортске терене одавно не напајају бистри планински извори, него градска канализација.
Стварање “домаће атмосфере” на спортском спектаклу један је од најважнијих задатака његових режисера. Гледалац треба да верује да је он тај због кога се све одвија, да осећа да учествује у претстави. Организатори се непосредно обраћају гледаоцима настојећи да створе “опуштену” атмосферу и да персонализује односе између играча и публике. Рачунајући са клупском припадношћу, ствара се утисак да сви припадају “једној великој породици”. Истовремено, гледаоци треба да доживе да учествују у нечем “великом”, “невероватном”, “непоновљивом” (утакмица “године”, “деценије”, “столећа”!), што увек изнова треба да буде мамац који ће, из сивила свакодневнице, довести људе на стадионе и у хале. Зато је основни задатак штампе, радио и ТВ-извештача да од спортске претставе створе “спектакл”, што значи да од маргиналног направе “судбински” друштвени догађај – да би збивања од којих стварно зависи судбина човека (друштва) била маргинализована и уклоњена из јавности. Спортски спектакли постали су својеврсна “димна завеса” са којом се од људи сакривају узроци њихове несреће као и начини за њихово искорењивање.
Од самих спортских догађаја очекује се да репродукују беспоштедност свакодневног живота. Све већи број људи долази на спортски спектакл да би видео ризик, крв, погибију… Драматично сучељавање победе и смрти доводи публику у стање хистеричног транса. Све крвавије спортске претставе су компензација потчињеном и обезвређеном човеку за све беднији живот и неизвеснију егзистенцију. “Задовољство” које се проналази у туђој несрећи траје дотле, док се пред човеком не појави искасапљено, унакажено тело унесрећеног и он у њему препозна себе. Спортисти постају “жртвени јарци” који, за одређену надокнаду, треба да одиграју своју улогу тако да спортска претстава што аутентичније репродукује животну драматичност. Јер, да би се гледалац уживео у спортски спектакл потребно је да у њему доживи непосредни сусрет са силама “судбине” која га, у свакодневном животу, држи у шаци. Неизвесност, страдање, смрт, веродостојна претстава свакодневног живота потврђује њихову присутност. Бити тамо где силе смрти и деструкције на спектакуларни начин, посредством највиших домета науке и технике, черече своје жртве, а истовремено бити ван њиховог домашаја, све је већи мамац за све незадовољнијег човека. Спортска драма нема ни трагичне јунаке ни трагичан крај. У њој се човек не сучељава безнадежно са судбинским силама, као што је то случај у античкој драми, већ настоји да им се додвори тако што ће учествовати у сопственом уништењу. Обарање рекорда уништава њем сопственог организма није ни чин саможртвовања, јер за тако нешто недостаје вера у оно што превазилази сам живот. Практично, то је последњи чин убијања људског у човеку, дављење човека у блату show-business-а. Дакле, банална претстава са баналним крајем. Али, управо такав бедни свршетак храни људску беду. Људи долазе из блата да виде смрт у блату. У туђој несрећи тражи се лек за сопствену несрећу. Спортски стадиони нису места за хероје, оне који су спремни да се суоче са животом, већ за оне који беже од живота, за очајнике.
Компензација за свакодневну патњу
Спортски спектакли имају изузетан значај не само као извор прихода и рекламни простор, већ и као “упијач” (Кубертен) за све веће незадовољство људи и стерилизатор њихове активистичке (потенцијално мењалачке) енергије. Они служе за обезбеђивање стабилности поретка и зато имају стратешки значај. Принцип “хлеба и игара”, златно правило патрицијске власти у античком Риму, до савршенства је инструментализован у капитализму и њему је у потпуности подређен и спорт. “Обавити добар посао” у спорту не значи, стога, само зарадити паре, већ пре свега дати одушка незадовољству људи и обезбедити “друштвени мир”. Истовремено, спортски спектакли постају начин стварања масовног идиотизма, што значи публике која у њима проналази главну “духовну храну”. Поред куративне, спорт добија и превентивну улогу.
Једна од основних тенденција у развоју спортског show-business-а је да он све више губи идеолошка обележја и постаје најбаналнија “атракација” без икакве “поруке”. Легитимност владајућег поретка све се мање обезбеђује квалитетом претставе, а све више способношћу да организује “грандиозне спектакле”. Критеријум по коме се одређује вредност претставе нема културолошки карактер, већ колико она успешно омогућава бекство човеку из свакодневног ништавила. Спортски спектакл постаје својеврсна духовна дрога од које човек постаје зависан: што је веће незадовољство, то је дрога јача. Капитализам је на путу да одбаци сваки морализам: дозвољено је и оправдано све оно што води крајњем циљу – обезбедити контролу над “масама” (радним слојевима) и очувати поредак.
Спортски show-business још је увек у експанзији, али је њена цена све већа дегенерација свих вредности на којима почива спорт. Све је очигледније да се на спортским пољима у форми такмичења између спортиста заправо одвија све беспоштеднија борба измеду најмоћнијих капиталистичких групација и њихових лабораторија смрти. Капитал безобзирно уништава спортску традицију, његове симболе. Ништа му није “свето” осим сопствених интереса. Постајући рекламни агенти капиталистичких фирми и клубови са најдужом традицијом се одричу својих симбола и преко ноћи мењају чак и име; тимови постају “легије странаца”, а играчи трчећи рекламни панои клупских “спонзора”.
Једна од неизбежних реакција на све већи број спортских догађаја је све већа засићеност гледалишта спортом. Тачније, људи се усмеравају према оним спортовима који у највећој мери могу да им понуде бекство из животног ништавила и пруже компензацију за свакодневну патњу. То доводи до све веће борбе за гледаност како између спортова, тако и између спортских такмичења. У тој борби за “место под сунцем” најмање изгледа да преживе имају тзв. “нежни” спортови који по својој природи не пружају могућност за драматично распламсавање сукоба. “Публика воли мирис крви!“, то је “златно правило” спорта које је одавно прешло границе Сједињених Америчких Држава. Истовремено, да би се задовољила све већа глад за стравичним сценама уништења обнављају се стари “спортови” (борилачке вештине) и измишљају се нове (само)убилачке дисциплине које по својој бруталности превазилазе све што је до сада виђено на спортским борилиштима.
Рингишпил смрти све се брже врти
Трагична смрт Ајартона Сене пример је режираног “удеса”. Јавна је тајна да је код израде “болида” безбедност возача подређена захтевима брзине, односно, да се на све већем броју аутомобилских трка стварају услови и успостављају таква правила да су несреће неизбежне. Ајартон Сена је, као и многе његове колеге, жртва планираног злочина. Власници индустрије смрти, која се зове “аутомобилизам”, режирали су и његову смрт. Сена, “неустрашиви херој аутомобилских стаза” и идол милиона младих широм света, погинуо је, као фанатични јуришник, на првим линијама фронта у беспоштедном рату који се води између најмоћнијих капиталистичких кланова. Да ствар буде одвратнија, Сенине газде искористиле су његову погибију да би увеличали поредак који га је уништио – стварајући још један “херојски” мит о возачима “формуле 1”, најтранспарентнијег примера лудачке трке за профитом и показатеља праве природе, сада већ монструозне, максиме цитиус, алтиус, фортиус – која је постала борбени поклич капитала и политике. Сену нису сахранили као човека, већ као “ВЕЛИКОГ ШАМПИОНА”, што значи као симбола деструктивне моћи која га је, као човека, уништила и од њега створила манијакалног “возача формуле 1” који је спреман на (само)уништење да би се домогао владајућих вредности. Аутомобилске трке пример су деструктивног лудила које влада у свету. Тркачке писте постале су тобогани смрти по којима све безумније јуре “болиди” – мртвачки ковчези на точковима. Све већа снага њихових мотора не изражава развојну, већ деструктивну моћ данашње науке и технике. Од заглушујуће буке мотора не чују се људски гласови, ни смех, ни плач… Смрад издувних гасова замењује мирис пољског цвећа убијајући чула и потребу за природом. Простор је ограничен бетоном и све идиотскијим рекламама капиталистичких фирми. Време се мери превезеним круговима. Рингишпил смрти све се брже врти.
У спорту не доминира стваралачка неизвесност, изазов новума, већ неизвесност која је бекство из све извесније беде свакодневног живљења. Ко ће победити, кога ће судбинска моћ дићи на победничко постоље, а кога уништити? – то је оно што привлачи публику на стадионе. Спортска такмичења постају изазивање сила које владају светом, својеврсна “игра са судбином”. Неизвесност остваривања добити, што значи настојање да обезбеде што бројније гледалиште, приморава организаторе да режирају “неизвесност” спортских спектакала, што значи да дочарају ону напетост која одговара драматици свакодневног живљења. Свесно се иде на изазивање крвавих сукоба, неизбежних “инцидената” у којима спортисти страдају са намером да се постигне аутентична драматика живота и тиме људи привуку на стадионе, борилишта и тркачке стазе. Ако се има у виду да су спортски спектакли “сигурносни вентил” поретка, јасно је да режирана “неизвесност” исхода у крајњем служи повећавању извесности његовог опстанка. Истовремено, као једна од последњих области у којој се покушава очувати привид да појединац има шансе да се својом вољом избори за победу, спорт мора да сачува мит о “неизвесности”.
Као (илузорна) компензација човеку за његов понижавајући положај у друштву, спорт је средство за интеграцију човека у капиталистички поредак. У облику “забаве” у спорту се репродукују односи и вредности које чине бит капиталистичког друштва. Ризик, неизвесност, победа, пораз, бруталност, страдање, смрт – све су то појаве које спортски спектакл испуњавају животном драматичношћу демонстрирајући своју неизбежност и неминовност. Због тога је од изузетне важности да спортске претставе увек изнова упију из свакодневног живота нове облике деструкције људског, дајући им изглед спонтаности и необавезности. На стадиону не сме да се развије мисао и чежња за бољим светом. Човек мора бити заслепљен бљештавим сјајем који се појављује као ореол богова који одређују људску судбину. Патња, ризик, уништење – све добија, посредством божанске светлости, димензију “величанственог”. Спортски спектакл је спектакуларно величање управо оних односа из којих проистиче животна беда и због којих људи беже на стадионе и у хале. На стадионима и у спортским халама капиталистички поредак задаје коначни ударац обезвређеном и напаћеном човеку уништавајући му моћ расуђивања. Што су му очи више заслепљене, то му је ум у већем мраку. Спортски спектакл постаје својеврсна масовна хипнотичка сеанса путем које се, уклањањем умног отпора, у људску подсвест уграђују сцене које величају успостављени поредак и у којима човек проналази основ сопственог (људског) самопрепознавања.
Поглавље из књиге Спорт, капитализам, деструкција
Аутор: др Љубодраг Симоновић