До пре неколико година нико није говорио о етноциду. Искористивши увек променљиве захтеве моде, али и своју способност да им зађе у сусрет, да задовољи увек живу потребу за терминолошком прецизношћу, овај појам се брзо проширио изван места свог порекла, етнологије, и донекле ушао у јавни говор. Али, да ли ово његово брзо ширење гарантује да ће идеја на коју се односи бити изложена са свом потребном прецизношћу и строгошћу? Још увек је нејасно да ли брзо усвајање ове речи значи да заиста знамо о чему говоримо када кажемо етноцид. Њени аутори сматрају да она добро преводи један аспект стварности на који се не односи ни једна друга реч. Када неко осети потребу да измисли неку нову реч, обично је то зато што има да каже нешто ново или се ради о нечему старом, али о чему се још није говорило. Другим речима, много познатији термин “геноцид” показује се недовољним и непособним да удовољи овом новом захтеву. Самим тим, озбиљно разматрање идеје о етноциду треба започети утврђивањем разлика између тих аспеката стварности на коју се ова два појма односе.
Процес у Нирнбергу 1946. донео је познату, званичну дефиницију геноцида, као до тада непознатог облика криминалне активности. Сасвим прецизно, овај појам односи се на прву, правним језиком забележену, манифестацију те врсте злочина: на систематско истребљивање европских Јевреја од стране немачких нациста. Према овој легалној дефиницији, корени геноцида налазе се у расизму. Геноцид је логичан и у крајњој линији неминован исход неспутаног расизма, као што је то био случај у нацистичкој Немачкој. Сви каснији ратови, од 1945. на овамо, такође пружају основ да се колонијалне силе оптуже за геноцид. Али, у игри међународних односа, а делом захваљујући и релативној незаинтересованости јавног мњења, никада није постигнут консензус око оснивања институције аналогне нирнбершком Суду. Слични процеси никада нису били покренути.
Нацистички антисемитски геноцид, који је био први судски третиран, свакако није био и први икада почињен. ^итава историја експанзије Запада, историја успостављања колонијалних царстава великих европских сила, обележена је систематичним масакрима урођеничких народа. Ипак, због својих континенталних размера и величини демографског пада, геноцид над америчким урођеницима увек је изазивао највећу пажњу. Од 1492. машина за истребљивање Индијанаца радила је пуном паром. А ради и даље, где год има преосталих “дивљих” племена, као у великим амазонским шумама. Последњих година било је много протеста због масакара почињених у Бразилу, Колумбији и Парагвају. Али, сви ти протести били су узалудни.
Концепт етноцида
Управо су на основу америчког искуства етнолози, пре свих Роберт Јаулин, формулисали концепт етноцида. Овај концепт први пут је употребљен на случају јужноамеричких Индијанаца. У Јужној Америци налазимо, да тако кажемо, посебно погодан терен за истраживање разлике између геноцида и етноцида, будући да су последњи урођенички народи ту били жртве оба злочина. Док се појам геноцида заснива на појму “расе” и тежњи да се расне мањине физички униште, појам етноцида односи се пре свега на тежњу ка уништењу њихове културе. Етноцид означава систематско уништавање начина живота и мишљења другачијих од оних које има онај који спроводи то уништавање. Генерално, геноцид убија тела људи, док етноцид убија њихов дух. У оба случаја то је питање смрти, али различитих врста смрти: непосредног физичког уништења, насупрот културном насиљу са одложеним дејством, које донекле зависи и од издржљивости и отпора потлачене мањине. Питање није, наравно, које је од ова два зла мање. Одговор је и сувише очигледан: што мање варварства, то боље. Овде ћемо се задржати управо на овом, кључном аспекту етноцида.
Етноцид и геноцид деле исто виђење Другог: онај Други је различит од нас, али и још нешто, различит на погрешан начин. Ова два приступа разликују се и по начину на који третирају Другог. Геноцидни ум, да га тако назовемо, једноставно тежи поништавању разлике. Други морају да буду истребљени јер су само оличење зла. С друге стране, етноцид признаје релативност зла; други су лоши, али не толико да се не би могли поправити, тако што ћемо их натерати да се промене по моделу који им намећемо. Етноцидна негација Другог води ка само-индентификацији. Геноцид и етноцид могу се посматрати и као два перверзна облика песимизма и оптимизма. широм Јужне Америке убице Индијанаца растегли су појам Другог до крајњих граница: дивљи Индијанац није чак ни људско биће, већ само животиња. Зато убиство Индијанца није злочин. Ту изостаје чак и расизам, јер расистичка пракса признаје Другоме барем минимум људскости. Свуда наилазимо на монотоно понављање исте, старе увреде: пишући о етноциду, пре него што се то тако звало, Клод Леви-Строс нас у Раси и историји подсећа како су се урођеници са Антила питали да ли су новопридошли шпанци богови или људи, док су се белци питали да ли су урођеници људи или животиње.
Најзад, ко су починиоци етноцида? Ко су ти који нападају душе људи? У Јужној Америци, као и у другим деловима света, то су пре свега били мисионари. Ови милитантни пропагатори хришћанства свим силама су настојали да варварска веровања пагана замене вером западног света. Овај евангелистички процес почивао је на две претпоставке: прва је била постојање разлике – паганства – које је било неприхватљиво и које је морало бити одбачено. Друга претпоставка било је веровање да погрешна различитост може бити анулирана. Управо у овом смислу о етноциду говорим као о оптимистички настројеном: Други је лош, до сржи, али поправљив. Ми видимо у њему простор за уздизање, путем идентификације, ка савршенству којег представља хришћанство. Сломити снагу паганских веровања значи уништити саму суштину паганског друштва. На тај начин, преласком на праву веру, урођеници се могу уздићи од дивљаштва ка цивилизацији. Етноцид је нешто што се чини за њихово добро. Световни језик често преноси исту поруку. Ево како бразилски званичници објашњавају своју политику према урођеницима: “Наши Индијанци су људска бића попуст свих осталих. Али, живот у шумама осу|ује их на сталну беду и сиромаштво. Наша је дужност да им помогнемо да се ослободе тог ропства. Они имају право да се уздигну до достојанства бразилског грађанина и да дају свој пун допринос развоју нашег друштва, као и да уживају у свим његовим благодетима.” Духовни садржај етноцида је етика хуманизма.
Два аксиома етноцида
Хоризонт који је обликовао етноцидни ум и праксу почива на два аксиома. Први проглашава хијерархију култура: постоје инфериорне и супериорне културе. Други аксиом афирмише апсолутну супериорност западне културе. Нужна последица је негативан став према свих другачијим културама, а посебно према примитивним. Али то је позитивна негација, утолико што жели да потисне инфериорну културу, све док је инфериорна, али и да је уздигне на ниво супериорне културе. Индијанство Индијанаца се потискује на сваки начин да би се од њих добили грађани Бразила. Са становишта својих заговорника, етноцид није деструктиван. Напротив, то је неопходан корак надахнут хуманизмом, урезаним у само срце западне културе.
Ову склоност да се о другима суди на основу критеријума властите културе називамо етноцентризмом. Запад би зато морао да буде етноцидан, зато што је етноцентричан, зато што верује да само он представља Цивилизацију. Ипак, овде се поставља једно питање: да ли наша култура држи монопол над етноцентризмом? Етнолошко искуство сугерише одговор. Погледајмо како примитивна друштва називају себе. Видећемо да овде заправо немамо случај ауто-деноминације, будући да сва ова друштва себи додељују само једно име: Људи. Ево неколико примера: Гварани Индијанци себе зову Ава, што значи Људи; Гвајаки за себе кажу да су Аче, Особе; Ваика из Венецуеле називају себе Јаномами, Народ; Ескими су Инуит, опет Људи, итд. Овај списак правих назива примитивних народа могао би се продужити у недоглед или преточити у речник у којем би свака реч имала исто значење: људи. У исто време, сваки од тих народа је своје суседе назива пежоративним, презривим, увредљивим именима.
То значи да све културе деле човечанство, с једне стране, на себе, као оличење људскости, и на све остале, који су такође људи, али увек у много мањој мери. Начин на који примитивна друштва говоре о себи, тако добро сажет у њиховим називима, изразито је етноцентричан. Тај говор непрестано афирмише супериорност њихове културе и изражава одбијање да друге прихвате као себи једнаке. Етноцентризам се тако показује као најраширенија заједничка особина свих култура, тако да се, гледано из овог угла, западна култура ни по чему не издваја. Ако још мало проширимо ову анализу, видећемо да би се о етноцентризму могло говорити као о формалном власништву свих културних формација, о нечему својственом самој суштини културе. У суштини сваке културе је да буде етноцентрична, у мери у којој саму себе види као праву културу, културу par excellance. Другим речима, разлике међу културама никада се не виде позитивно, већ увек као знак њиховог инфериорног положаја на хијерархијској оси.
Јесу ли све културе етноцидне?
Али, иако су све културе етноцентричне, само је западна култура етноцидна. Из тога следи да етноцидна пракса није нужно повезана са етноцентричним уверењима. У супротном, све културе биле би етноцидне, а то није случај. Управо овде се открива извесна недовољност у досадашњим истраживањима овог феномена. Наиме, није довољно да се само препозна и нагласи етноцидна природа и деловање западне цивилизације. Све док се задовољавамо само тиме, остајемо на површини ствари, понављајући речи бискупа Лас Казаса – свакако оправдане, јер се од тада ништа није променило – који је још у XVI веку јасно и гласно осудио геноцид и етноцид које су шпанци спроводили на Карибима и у Мексику. Читајући радове посвећене етноциду, стичемо утисак да је за њихове ауторе западна цивилизација нека врста апстракције, без друштвених и историјских корена, нејасан дух увијен у свој етноцидни плашт. Ипак, наша култура није апстракција; она је производ дугог историјског развоја, предмет генеолошког истраживања. Шта је то што западну цивилизацију чини етноцидном? То је право питање. Анализа етноцида захтева да се иде даље од оптужујућих чињеница и почне са истраживањем историјске условљености наше културе. Зато се овде окрећемо историји.
Западна цивилизација није ни ванвременска апстракција, нити хомогена реалност, аморфна маса сачињена од идентичних делова. Ипак, изгледа да управо такву представу о њој имају горе поменути аутори. Али, ако је запад етноцидан на исти начин на који је сунце сјајно, онда такав фатализам чини све осуде злочина и позиве да се жртве заштите узалудним и чак апсурдним. Зар се не ради о томе да је запад прво морао да буде етноцидан изнутра, да би био етноцидан и ван својих граница, тј. према другим културним формацијама? О етноцидности западног друштва не може се говорити осим у повезаности са једном другом његовом суштинском карактеристиком, која представља класичан критеријум за разликовање Дивљака и Цивилизованих, примитивног и западног света: први обухвата сва друштва без државе, а други друштва са државом. То је оно над чиме би требало да се замислимо: да ли је оправдано ставити у исту раван ова два аспекта Запада, који је у исто време и етноцидна култура и друштво са државом? Ако је заиста тако, онда ћемо схватити зашто примитивна друштва могу да буду етноцентрична, али не нужно и етноцидна, будући да су управо она друштва без државе.
Етноцид, по дефиницији, означава потискивање културних разлика које се сматрају инфериорним и лошим. Овде имамо на делу принцип идентификације као пројекта свођења Другог на Истог: амазонски Индијанац потиснут као оличење Другог и сведен на Истог у облику бразилског држављанина. Другим речима, етноцид за исход има ликвидацију мноштва у корист Једног. Али, какве везе са тим има држава?
Какав је однос државе и етноцида?
Држава је суштински центрипетална сила, која, сваки пут када околности то захтевају, настоји да скрши све супротне, центрифугалне тенденције. Држава себе види и проглашава за центар друштва, као само тело друштва и као апсолутног господара свих појединачних органа тог тела. Тако у самом срцу државе откривамо активну снагу Једног, одбојност према мноштву, страх и ужас пред свиме што је различито. Већ на овом формалном нивоу увиђамо да етноцидна пракса и државна машинерија функционишу на исти начин и са истим последицама: обе показују одлучност да пониште све што је различито и посебно, осећај и укус само за оно што је идентично, за Једно.
Напуштајући сада ову формалну и у неким аспектима структуралну анализу, да бисмо прешли у историјску раван, задржимо се на случају француске културе, која сасвим добро илуструје дух и судбину читаве западне цивилизације. Њен настанак, са дубоким коренима у световној прошлости, нераскидиво је повезан са ширењем и јачањем државног апарата, прво у облику монархије, а затим републике. У сваком од тих облика, развој централне власти ишао је упоредо са ширењем културног опсега. Француска култура је национална, то је култура Француза. ширење ауторитета државе значило је и ширење њеног језика, француског. Нација је формирана, а држава може да се прогласи за јединог носиоца власти тек када сви њени поданици говоре њеним језиком. Овај процес интеграције очигледно подразумева потискивање многих различитости. Зато су у време рађања нације, када је Француска била само мали посед једног бледуњавог краља са северне Лоаре, његови крсташи пустошили Југ у намери да униште тамошњу цивилизацију. Искорењивање албижанске јереси, предуслов и начин за експанзију Капетјанске монархије, чиме су границе Француске биле скоро дефинитивно установљене, заправо је било чист етноцид: читава култура јужне Француске – религија, књижевност, поезија – била је неповратно уништена, а њени становници постали су лојални поданици француског краља.
Револуција из 1789, у којој су централисти – Јакобинци, однели превагу над федералистички опредељеним Жирондистима, коначно је успоставила апсолутну политичку власт централне администрације. Дотадашње територијалне јединице, провинције, почивале су на древним културно хомогеним темељима: језику, политичкој традицији, итд. Оваква територијална организација била је замењена поделом на апстрактне департмане, са намером да се избегне свака повезаност са локалним посебностима и тако омогући продор и свеприсутност државног ауторитета. Последња фаза тог процеса, у којем су све различитости биле потискиване у корист државе, била је за време Треће Републике, када су сви становници Француске постали грађани, кроз успостављање институција као што су бесплатно и обавезно световно образовање и војна обавеза. Сваки аутономни облик постојања, преостао понегде у провинцијалном и сеоском свету, био је на издисају. Францификација је била потпуно спроведена, етноцид почињен: традиционални језици били су презрени као заостала наречја, сеоски живот сведен на фолклорни спектакл за туристе, итд.
Овај кратак осврт на историју наше земље довољан је да покаже да је етноцид, као мање или више ауторитарно потискивање социокултурних разлика, већ уграђен у природу и начин функционисања државне машине, која стандардизује индивидуе у складу са својим виђењем поретка: за државу, сви њени гра|ани су једнаки пред законом (једним, њеним).
Тврдња да је етноцид, као у случају Француске, суштински део државе, логично води ка закључку да су све државе етноцидне. Размотримо зато укратко случај неких држава потпуно различитих од европских.
Инке су имале државни апарат којем су се шпанци искрено дивили, како због његове пространости, тако и због прецизности и разрађености административних техника које су цару и његовим бирократама омогућавале скоро потпуну и сталну контролу свих својих поданика. Етноцидна природа овог државног апарата огледала се у његовој тежњи да становништво новоосвојених подручја потчини свом културном моделу: покорени народи нису били дужни само да плаћају данак својим новим господарима већ и да прихвате њихове обреде, обожавање Сунца, односно Инка цара лично. Државна религија била је наметана силом и увек немилосрдна према локалним култовима. Међутим, истина је и да притисак који су Инке вршиле на покорене народе никада није достигао насилност и манијакални замах којим су шпанци уништавали урођеничку идолатрију. Иако веште дипломате, Инке су знале да употребе силу сваки пут када је то било потребно и тада је њихова организација реаговала са највећом бруталношћу, као што то је то случај са свим државама када њихов ауторитет до|е у питање. ^ести устанци против централне власти били су прво немилосрдно угушивани, да би се затим прешло на кажњавање путем масовне депортације побуњеног становништва у удаљена подручја – а то значи далеко ван области покривених мрежом места на којима су обожавали своје богове (потоци, брда, пећине, итд.): чупање из корена, расељавање, етноцид…
Етноцидно насиље, као негација различитости, јасно представља део саме суштине државе, било да је реч о варварским империјама или о цивилизованим друштвима запада. Све државне формације су етноцидне; етноцид је нормалан начин њиховог постојања. То значи да у етноциду има нешто универзално, да то није монопол онога што се нејасно и неодређено подразумева под “белачким светом”, већ да је својствено свим друштвима са државом. Разматрање етноцида захтева анализу државе, али да ли ту треба и да се зауставимо? Да ли треба да се задовољимо закључком да су етноцид и држава једно те исто, и да су са тог становишта све државе исте? То би значило понован пад у грех апстракције, који смо претходно идентификовали код представника “етноцидне школе”. Осим тога, тако би опет занемарили историјску димензију наше цивилизације.
Која је то разлика која нас спречава да све варварске државе (царства Инка, Фараона, оријенталне деспотије, итд.) стрпамо у исту врећу са цивилизованим западним државама? Ту разлику пре свега уочавамо на нивоу њиховог етноцидног капацитета. У случају варварских држава тај капацитет је ограничен, али не њиховом слабошћу, већ управо супротно, захваљујући њиховој снази: етноцидна пракса – укидање свих разлика када оне постану опозиција – обуставља се када власт државе више није угрожена. Инке су толерисале релативну аутономију андских заједница након што би ове једном признале политички и религиозни ауторитет Цара. С друге стране, у случају западних држава, суочавамо се са једним необузданим, безграничним етноцидним капацитетом. То је оно што их често води у геноцид и главни разлог зашто западни свет можемо сматрати апсолутно етноцидним.
Али, шта је узрок томе?
Шта је то што западну цивилизацију чини етноциднијом од свих осталих типова друштва?
То је њен економско-производни систем; област неограниченог, простор без средишта који стално шири своје границе, у којем је могуће само непрестано кретање напред. Оно што Запад чини различитим је капитализам: немогућност да се задржи у сопственим границама и стално прекорачивање свих граница; систем производње који не зна за немогуће, осим ако није циљ за себе. То је капитализам, у свим својим облицима, без обзира да ли је реч о западном, либералном капитализму или о планском, државном капитализму који постоји у источној Европи. Индустријско друштво, најспектакуларнија производна машина, у исто време је и најстрашнија машина деструкције. Расе, друштва, појединци; простор, природа, мора, шуме, унутрашњост земље: све је потенцијално корисно, све мора бити искоришћено, учињено продуктивним, с продуктивношћу интензивираном до максимума.
Зато друштва која су свет оставила у његовом изворном, непроизводном миру, не могу бити остављена на миру. Неискоришћавање тако огромних ресурса за Запад је увек било апсолутно неприхватљиво. И тако су се сва та друштва нашла пред дилемом: укључивање у производњу или нестанак; етноцид или геноцид. Крајем прошлог века Индијанци из аргентинских пампаса били су потпуно истребљени да би се омогућила испаша стоке на којој се заснивао развој аргентинског капитализма. Почетком овог века, стотине хиљада амазонских Индијанаца нестало је пред најездом трагача за каучуком. Данас, широм Јужне Америке, последњи слободни Индијанци повлаче се пред огромним притиском економског раста, а посебно бразилског економског раста. Трансконтинентални путеви, који се све брже граде, су оса ширења цивилизације: тешко Индијанцима који јој се нађу на путу!
Шта значи неколико хиљада непродуктивних Дивљака пред благом као што су злато, ретки минерали, петролеј, стада стоке, плантаже кафе? Северноамерички Индијанци осетили су то на сопственој кожи, истребљени скоро до последњег у име производње. Један од њихових џелата, генерал шерман, ингениозно је изразио то становиште у писму једном другом чувеном убици Индијанаца, Бафало Билу:
“Колико ја могу да проценим, 1862. године на висоравни између Мисурија и Стеновитих Планина било је око девет и по милиона бизона. Сви су они нестали, ловљени због њиховог меса, коже и костију. У исто време, на том истом подручју, било је око 165.000 Понија, Сјуа, Чејена, Кајова и Апача. Сви они су тако|е нестали и били замењени двоструко или троструко већим бројем мушкараца и жена беле расе, који су ову земљу претворили у врт и који могу бити пописани, опорезивани и којима се може управљати у складу са законима природе и цивилизације. Ради се о свеобухватној промени која ће бити спроведена до краја”.
Генерал је био у праву. Промене ће бити спроведене до краја; и завршиће се тек када више не буде било ничег што би се могло да се промени.
1974.
Аутор: Пјер Кластр (Pierre Clastres)