Vratimo se sada najrasprostranjenijim teorijama-pričama o raspadu Jugoslavije. Kada se one pažljivo ispitaju postaje jasno da većina mitova i pogrešnih predstava koje one sadrže potiču od zabluda kulturnog determinizma, ali da su veoma prisutne i zablude mehanicističkog društveno-ekonomskog determinizma, kao i strukturalne, esencijalističke, manipulativne i zablude tipa jedan izvršilac / jedan faktor, i njihove različite kombinacije.
Tako, prema najopštijoj tezi prvog tipa zablude, karakteristike kao što su opšte preovlađivanje mitskog mišljenja nad racionalnim rasuđivanjem, nekontrolisano širenje nacionalizma, neopisiva surovost za koju se smatra da je posebnost ovdašnjih ratova, praksa “etničkog čišćenja” i nesposobnost demokratskih procedura da iskorene autoritarne oblike vlasti uzete zajedno mogu da se objasne dominantnim kulturnim modelima regiona, ili bar kulturnim modelima koje su usvojili glavni akteri ovih procesa. Drugim rečima, kulturno-deterministički mit o balkanskom egzotizmu okrivio bi srpsku kulturu (ili u nekim verzijama i hrvatsku, i/ili bosansko muslimansku, i/ili albansku kulturu, u zavisnosti od etničkih sklonosti pisca), koju, pretpostavlja se, karakterišu krajnja patrijarhalnost, autoritarnost, tradicionalizam, etno-nacionalizam, snažna sklonost prema nasilju, kao i prevlast “palanačkog” ili “podaničkog” tipa političke kulture, za sve neuspehe i tragedije u regionu. Međutim, “teorija” ispoljava nedostatke kako u logici objašnjenja koje nudi, tako i u svom odnosu prema empirijskom iskustvu. Jer, ako se pažnja usmeri samo na jedan nedostatak, zbog čega bi baš srpska kultura (ma kakav bio njen “pravi” karakter) imala toliko snažnu moć nad Srbima – takvu moć zbog koje bi svi Srbi morali da se ponašaju potpuno u skladu sa njom – čineći na taj način opravdanim kulturno-deterministička objašnjenja? Naime, kako izgleda, druge kulture nemaju sličnu prevlast nad svim svojim pripadnicima, ili bar tako može da se zaključi na osnovu značajnog obima pojedinačnih varijacija u njihovom ponašanju. Tako, bar u ovom posebnom slučaju, logika kulturno determinističkog “objašnjenja” prerasta u čisti kulturni egzotizam, esencijalizam i realizam grupe. Utoliko, izgleda malo verovatnim da kulturno-deterministički model može da objasni primetne varijacije u savremenom ponašanju samih Srba, kao i uočljive promene u obrascima njihovog ponašanja u vremenskom toku. A ako on to ne može, zašto bismo morali da prihvatimo bilo koji od determinističkih zaključaka koji mogu iz njega da se izvedu? Takođe, može li uopšte kulturno-deterministički model da doprinese boljem razumevanju brojnih slučajeva sličnog ponašanja pojedinaca i grupa iz različitih kultura u uporedivim društvenim i istorijskim situacijama?
Opšta kulturno-deterministička teza dalje je razvijena u podjednako balkanizujućem mitu istorijskog nazadnjaštva / mitološkog mentaliteta glavnih aktera jugoslovenske tragedije. Srbi, najčešći objekti ove “teorije”, ili “nebeski narod”, kako se ističe da oni sami sebe nazivaju, posmatrani su kao prežici ljudskog roda iz XIX, a možda čak i iz Srednjeg veka. Oni su zapleteni u mreže istorijskih mitova koje su sami ispleli, nespremni da se suoče sa stvarnošću post-istorijskog sveta koji se sve brže kreće. Ograničeni su cikličnom, večno obnovljivom, neistorijskom i zatvorenom koncepcijom vremena, potpuno različitom od zapadnjačke, koja je linearna, razvojna, realistična i otvorena. Zbog toga, oni su opčinjeni godišnjicama, jubilejima i komemoracijama; ritualizovanim oblicima ponašanja koji njima još uvek izgledaju kao prihvatljivi način održavanja smislene veze sa stvarnošću. Ustvari, oni takvim ritualizmom vezuju svoj istorijski horizont u krug koji se večito ponavlja. Verujući još uvek da im je zemlja tamo gde se nalaze grobovi i kosti njihovih predaka, i gde su razbacani ostaci njihovih istorijskih spomenika, oni nastavljaju da biju odavno izgubljene istorijske bitke, pretpostavljajući nebesku slavu doslednom poštovanju ljudskih prava i prosperitetu na zemlji. Šta više, ispoljavaju opsesivnu privrženost idejama kao što su individualna žrtva, kolektivno dobro, apsolutna istina i božja pravda, koje su u civilizovanom svetu odavno relativizovane i razgrađene. Nemajući osećaj za globalne tokove, ova bića su upućena na jedine njima dostupne vidove opstanka – istoricistički misticizam, iracionalnost, kolektivizam, i nasilje. Ali, kao i većina esencijalizujućih dualističkih modela, ova “teorija” arbitrarno deli realnost na dva segmenta (divlji Oni i civilizovani Mi), podrazumevajući pri tome da je svaki predstavnik tih segmenata istovetan svim ostalim predstavnicima. Ona zatim proizvoljno izgrađuje predstave suština dveju potpuno posebnih stvarnosti – univerzum zatvorenog cikličnog vremena prema univerzumu otvorenog linearnog vremena. Najzad takve konstrukte koristi za objašnjenje razlika za koje se pretpostavlja da postoje između dve sasvim odvojene i suprotne, a iznutra homogene realnosti (istorijom uslovljeno i večito ponavljajuće ljudsko opstojanje nasuprot razvojnom i trans-istorijskom načinu ljudskog postojanja).
Nasilje i mit o večnom srpskom agresoru
Sledeći veoma zastupljeni pod-žanr teorije kulturnog determinizma predstavljen je mitom o ekskluzivnosti balkanske sklonosti ka brutalnom nasilju, naročito vidljivom u radikalnom podrugojačenju i spektakularizaciji pretpostavljene duboke srpske sklonosti ka nasilju. Postojeći tragičani dokazi, poražavajući i krajnje odbojni po sebi, bili su u okviru takvog pristupa svesno preuveličavani (igra sa brojem žrtava), veoma selektivno predstavljani (igra sa nečuvenim strahotama), i namerno tumačeni na pogrešan način (igra sa pojmovima genocid i Holokaust, mistifikacija “teorije” etničkog čišćenja). Kada je navedenim postupcima lik “koljača sa Balkana” jednom izgrađen, radikalno ne-evropske, moralno odvratne kreature trebalo je na odgovarajući način objasniti. Kao što se moglo očekivati, ponovo su okrivljene osobenosti kulture. Nasilje u porodičnoj zadruzi, krajnja autoritarnost patrijarhalnog oca, zanemarivanje žena kao izraz opšte patrijarhalne kulture i verovanje da su one muški posed, obesčašćujuća simbolika nasilne penetracije, “montanjarski mentalitet”, ponašanje po zakonima krvne osvete, sviranje na guslama i pevanje epskih narodnih pesama punih nasilja, “genocidni” motivi u nacionalnoj književnosti inspirisanoj folklorom, i drugi primeri kulturne egzotike prizivani su umesto objašnjenja, kao da su svi počinioci zločina zaista “sišli sa brda”, živeli u zadrugama, pasivno usvojili sve crte patrijarhalne kulture na umoru, revnosno čitali Njegoša isključivo se usredsređujući na ideju “istrage” inoveraca, i kao da za to vreme nisu bili prijemčivi i za mnoge druge kulturne modele. Namerno je bila potisnuta činjenica da sklonost prema nasilju zavisi od političke mobilizacije i razumevanja istorijskog konteksta najmanje isto toliko koliko i od faktora kulture. Zaboravljeni su i brojni prilično užasavajući primeri iz skorije evropske i američke istorije koji direktno protivreče kulturno determinističkoj logici objašnjavanja sklonosti ka ratovima i nasilju. Drugim rečima, predstavljena je još jedna verzija esencijalizujućeg dualističkog modela prema kome zločine mogu da vrše samo bića koja pripadaju nekoj potpuno egzotičnoj kulturi, varvari kojima su evropski civilizovani standardi potpuno strani. Tako je pronađen lagodan način da se odstrane veoma neugodna razmišljanja o nitima koje povezuju interese i postupke zapadne politike sa nalogodavcima i izvršiocima zločina koji su počinjeni na istoku.
Brojni tropi prethodnih pogrešnih predstava kombinovani su da bi se dobilo još jedno veoma zastupljeno kulturno-determinističko “objašnjenje” jugoslovenskog konflikta: mit o večnom srpskom agresoru. U ovoj suštinski manihejskoj i rasističkoj priči glavni akteri još jednom su prljavi, seljački, necivilizovani, mitomanski, krvožedni, hegemonistički, kolektivistički, komunistički, nacionalistički i fašistički Srbi. Od psihoanalitički nastrojenih pobornika ovog mita moguće je saznati da je istorija žrtvovanja koja Srbe zaokuplja ustvari i izmišljena i izvrnuta. Izmišljajući je, Srbi zadovoljavaju svoju bolesnu ambiciju da budu žrtve istorije: ambiciju koja im ustvari obezbeđuje alibi za sadističke impulse koje su ispoljavali tokom cele svoje istorije. Sa druge strane, njenim izvrtanjem Srbi od sebe i drugih sakrivaju neprijatnu istinu o sebi: istinu o svojoj vekovnoj agresiji na miroljubive susedne grupe. Na taj način, ispada da pretpostavljena i krajnje selektivnim pristupom istoriji i sumnjivim uvidom u dubine srpske duše “potvrđena” duboka sklonost Srba prema brutalnom nasilju može istovremeno da objasni zbog čega su nedavni ratovi započeli, kao i zbog čega su bili toliko ispunjeni strahotama. Kao i mnogo puta ranije, megalomanska opsednutost “velikom Srbijom”, kao ideja koja sažima njihovu kulturno determinisanu, skoro rasnu žeđ za nasiljem i potčinjavanjem drugih, gonila je Srbe da lutaju na tenkovima po nekada berićetnoj zemlji, koju je još pre njihovih topova i gusenica ojadila njihova politička dominacija i ekonomska eksploatacija. Još jedanput su tragedije u istoriji objašnjene mehaničkim nagomilavanjem zlonamernih dela onog radikalnog zla oličenog u radikalno podrugojačenom drugome.
Teorija neuspele modernizacije
Nešto manje balkanizujuću verziju nekolicine prethodnih teza ponudila je teorija neuspele modernizacije. Pomenuta teorija zamenjuje kulturno-determinističku zabludu preteranim socio-ekonomskim determinizmom. U ovakvom okviru razmatranja nesavremeni, nazadni “potencijal” raznih elemenata tradicionalne kulture (vrednosti, stavova, načina ponašanja) biva ojačan na paradoksalan način nenameravanim posledicama neuspešnog komunističkog modela modernizacije (nepotpuno obrazovanje, proces “rurbanizacije”, korupcija i nepotizam, fiktivna zaposlenost, ekonomska kriza, raspad sistema vrednosti, politički patrimonijalizam….). Kada “rurbane” mase, koje se velikom brzinom iznova tradicionalizuju “zahvaljujući” neuspelom projektu modernizacije, najzad treba da se suoče sa neizvesnostima i rizicima u periodu političke i ekonomske tranzicije, kao i sa težinom individualnih odgovornosti koje zahtevaju zrela modernost i nastupajuća postmodernost, one bivaju užasnute, pa traže utočište u “begu u prošlost”, u nazadnim kolektivističkim ideologijama, kao što je nacionalizam, kao i u umirujuće čvrstom zagrljaju autoritarnih očeva nacije. U zapanjujućem podvigu kružne argumentacije, ova “teorija” predlaže da objasni pretpostavljenu arhaičnost i tribalizam nedavnih sukoba pretpostavljenim bekstvom njihovih neuspešno modernizovanih izvršilaca od savremenosti.
Još jedna pogrešna predstava, koja ovog puta kombinuje strukturalne i esencijalističke zablude, mogla bi da se nazove teorijom uklonjenog poklopca ili teorijom pokvarenog frižidera. Ova teorija, koja uglavnom pokušava da objasni procvat nacionalizma tokom osamdesetih i devedesetih godina, metaforički tvrdi da pošto je čelični poklopac sa komunističkog ekspres lonca najzad skinut događajima iz 1989. g. (alternativno: pošto komunistički represivni frižider nije više mogao da drži prethodno postojeće etničke mržnje “na ledu”) potisnuta ali neugašena sećanja na prošle sukobe, zajedno sa etničkim mržnjama koje su ih izazvale, na čudesan način ponovo dostižu svoj “prirodni” pred-komunistički intenzitet. Ta sećanja i mržnje, kao što su to činila i ranije, ponovo izazvaju sukobe i rat. Posle kratke pauze, nesrećna istorija nesrećnog područja nastavlja svoj pretpostavljeni večiti nesrećni tok. Nažalost, “teorija” spaja opasnu zabludu o postojanju regiona u kojima je divljanje etničke mržnje i nacionalizma prirodno stanje, sa promašenim tumačenjem prirode komunističkih režima i njihove nacionalne politike. Teorija skinutog poklopca ne samo da pogrešno tumači razloge zbog kojih su međuetnički konflikti postali manje intenzivni u prethodnom periodu, nego, što je mnogo važnije, ne uspeva da uoči paradoksalne rezultate komunističke nacionalne politike, usvojenog modela federalizma i ustavne reforme iz 1974. g., relacionu logiku narastanja naboja na samom početku perioda tranzicije, kao i nenameravane i nameravane posledice politike zapadnih zemalja u odnosu na jugoslovensku krizu. Drugim rečima, teorija nenamerno ili namerno zaobilazi upravo najvažnije faktore koji su doveli do ponovnog jačanja nacionalizma i dali nasilni karakter raspadu Jugoslavije.
Privlačna i široko rasprostranjena pogrešna predstava, koja u skup mitova i predrasuda unosi i notu paradoksa, protivrečeći kako “teoriji uklonjenog poklopca” tako i različitim verzijama teorije kulturnog determinizma, jeste teorija manipulacije od strane elite.6 U ovom okviru razmatranja, prilično pasivne i tupe mase iz bivših jugoslovenskih republika (naročito iz Srbije) bivaju dovedene u stanje netrpeljivosti, mržnje, a na kraju i do bojnih polja, zločina i grobova, neprekidnim medijskim manipulacijama i drugim zlonamernim mahinacijama lokalnih makijavelističkih političkih lidera željnih vlasti. Međutim, zbog neobraćanja pažnje na postojanje bilo kakvih stvarnih okolnosti koje su mogle da podstiču emocije u javnosti, teorija propušta da objasni stvarnu prirodu raspoloživosti masa za manipulaciju od strane elita. U tom smislu “teorija” se može smatrati posebnom, intrakulturalnom varijacijom opštije interkulturalne esencijalizujuće dualističke priče (zla elita – pasivne mase).
Istočno-evropski i balkanski etnički nacionalizam
Još jedna vrsta esencijalizujućeg mita može se naći u pričama o istočno-evropskom i balkanskom etničkom nacionalizmu. Zapadni građanski (i civilizovani) tip nacionalizma, obično ilustrovan francuskim ili američkim primerom, i predstavljen kao legitiman i podnošljiv zbog svoje pretpostavljene formalističke i individualističke prirode, suprotstavljen je u tim pričama primitivnom, brutalnom, rasističkom, kulturalističkom, ksenofobičnom, autoritarnom, tradicionalističkom i nasilničkom istočno evropskom etnonacionalizmu. Manihejska dihotomija se pretvara u uspešno sredstvo za ideološke igre balkanizovanja nepoželjnih drugih. Tako svako svoj nacionalizam (ili nacionalizam svojih klijenata) može da tumači kao dobar, civilizovan i prihvatljiv samo zbog toga što ga definiše kao građanski. Za diskreditovanje nacionalizma drugog kao zlog i nasilničkog, dovoljno je pretpostaviti da je on po svojoj prirodi etnički. Međutim, zašto bi se građanski tip tumačio kao korenito drugačiji od etno-kulturnog tipa ako on takođe, kao što obično čini, podrazumeva ideju posebne kulture koju dele pripadnici jedne populacije? Jer, šta je to što čini Francuze (ili Amerikance) Francuzima (ili Amerikancima), ako ne dobrovoljno prihvatanje (a u nekim slučajevima i institucionalno nametanje) postojeće istorijski izgrađene kulture kao svoje sopstvene, u mnogo čemu na isti način kao što je to slučaj i sa pripadnicima dalekih balkanskih etnosa? Naime, čak i kada bi radikalno razdvajanje mistike teritorije i prava građanina od mistike krvi i tla imalo analitičkog smisla, mnogo je važnija činjenica da obe mistike izazivaju osećaj ponosa i prestiža kod svojih konzumenata, i da prema tome obe predstavljaju istorijski izgrađene oblike kulturnog kapitala koje je lako moguće politički instrumentalizovati.
Dakle, manihejska teorija nas tera da verujemo da će uporedive vrste kulturnog kapitala u slučaju građanskog nacionalizma ishoditi poželjnim tipom otvorenog civilizovanog društva, dok će u slučaju etničkog nacionalizma one mehanički proizvoditi zatvorene zajednice, kolektivizam, netoleranciju, mržnju, pa samim time i nasilje, bez obzira na vrstu političkih ciljeva koji taj kapital pokreću. Shodno takvoj “teoriji”, ako smo ubeđeni da se Srbi lako predaju mržnji i nasilju, onda to mora biti zbog toga što su oni etnos (ethnie) zaražen malignom i nasilničkom ideologijom etno-nacionalizma. Ili bi barem tako stvar “objasnila” ova cirkularna vrsta dualističkog esencijalizma. Na kraju, mit o večitom srpskom agresoru, nakon uključivanja jednog broja tropa iz priče o etničkom nacionalizmu, izranja ponovo u naizgled prihvatljivijoj odori, ali sa očuvanim manihejskim jezgrom, kao dijadni konfliktni model raspada Jugoslavije. Model opisuje pomenuti sukob kao odnos između aktivne strane (agresora) i pasivne strane (žrtve). Ovakav sklop razmatranja nudi sliku etno-nacionalističkih Srba koji se tokom druge polovine osamdesetih godina bore da ponovo centralizuju Jugoslaviju, što bi im povratilo hegemoniju za kojom toliko žude. Vrle republike Slovenija, Hrvatska, a kasnije i Bosna i Hercegovina pravedno reaguju na takve planove naporima za sticanje nezavisnosti. Iako i one nacionalizuju svoje države na putu do osamostaljenja, za razliku od primitivnog i agresivnog srpskog etno-nacionalizma, njihov nacionalizam je odbrambenog i građanskog karaktera, i stoga je savršeno legitiman. Priča nam dalje kazuje da se Srbi, razbešnjeni gubitkom prilike za nacionalnu dominaciju i ekonomsku eksploataciju, početkom devedesetih okreću otimanju teritorija od tek priznatih vrlih država, u jalovoj nadi da će uspostaviti “veliku Srbiju” zasnovanu na etnonacionalističkom idealu: jedan etnos (ethnie) – jedna država. Razume se, vrle i neustrašive države odlučuju da se odupru tim ružnim tendencijama, toliko različitim od njihovih sopstvenih plemenitih i civilizovanih ciljeva. Međutim, čine to plaćajući strašnu cenu nevinog stradanja od brutalnih ruku srpskih agresora.
Iako predstavljene priče-teorije pružaju širok izbor tema od znatnog heurističkog interesa, one nude veoma uprošćeni portret glavnih protagonista, i prikazuju na neodgovarajući način kako strukturalne, tako i elemente podložnije delovanju slučajnosti, koji tek zajedno sačinjavaju kontekst u kome se o navedenim aktivnostima rešavalo i u okviru koga su one obavljane. Dalje, namerno isključujući iz logike objašnjenja one motive i interese na koje su glavni akteri sami ukazivali, i negirajući svaku vezu između takvih interpretacija i stvarnih događanja, ove teorije slikaju portret kojim gospodare iracionalni sadisti i pasivni mazohisti koji su podjednako nesposobni za delanje koje ima smisla i/ ili koje je usmereno ka cilju. Postupajući na taj način, stvaraoci takvih priča odbacuju kontekstualne faktore koji jedini mogu da objasne zbog čega su pojedini istorijski ili kulturni sadržaji mogli na tako efikasan način da budu upotrebljeni tokom tragičnog perioda koji nas interesuje, pa time i zbog čega su sukobi dobili onakav karakter kakav su imali. Najzad, zbog toga što se oslanjaju na strogi determinizam jednog faktora-jednog aktera, te priče teorije potpuno zapostavljaju relacionu dimenziju i interaktivnu dinamiku koje karakterišu procese rastakanja višenacionalnih država u kontekstu brze globalizacije.
Odlomak iz naučnog članka “Kasapi sa Balkana”: mitovi i pogrešne predstave o raspadu Jugoslavije
Autor: prof. dr Slobodan Naumović