Социјализам као друштво перманентне кризе
Ако се мит јавља као средство којим се „разрешава” нека, стварна или логичка, конрадикција онда је социјализам, у свим облицима, био снажни генератор митских система. Социјализам није био друштво у коме се периодично или чак циклично јављају кризе, већ је био систем у перманентној кризи. Друштво које системски суспендује основне људске слободе и права нужно генерише сталну кризу која не мора бити видљива услед разних начина прикривања. Сиромаштво и глад грађана за робом широке потрошње, у земљама лагера, се нису могли сасвим уклонити пропагандом и пробоји те кризе су се видели у црној берзи роба и новца. Жеља за напуштањем „социјалистичког раја” гушена је митраљезима на берлинском зиду, а сви некадашњи начини бекства су музеализовани у данашњем музеју посвећеном успешним и неуспешним бекствима из комунистичке Источне Немачке под називом „Checkpoint Charlie Museum”. Војне параде и пароле у новинама и на телевизији нису могле да елиминишу суштинску кризу социјалистичког система већ само да је склоне са позорнице дириговане јавности.
Поредак који је у сукобу са основним људским правима и реалним потребама људи је свој опстанак базирао на изградњи целовитог митског система којим је требало сакрити базичне контрарности реалног живота и људских жеља, са једне стране, али и контрарности између стварности и обећаних, прокламованих идеја у оквиру друштвене теорије.
Историјски услови формирања митског система југословенског социјализма
Циљ овог рада је да „попише” главне митске системе југословенског социјализма и да такав инвентар препоручи за детаљна проучвања. Мапирање и разматрање митских система социјализма мора поћи од конкретних друштвених облика социјализма с обзиром на то да различите форме друштава која су се називале социалистичким условљавају различите митске кластере. У овом раду ћемо се бавити митским системима југословенског социјализма и стога је неопходно у најкраћим цртама описати спецификум југословенског социјализма у односу на далеко раширенији модел присутан у Совјетском Савезу и сателитским земљама. Историјски посматрано социјализам је у Југослави уведен по совјетском моделу који је успостављен по завршетку Другог светског рата. Разлаз југословенске комунистичке номенклатуре са Совјетским Савезом и Стаљином 1948. године довео је, у првом тренутку, до још снажније примене совјетског модела, да би већ почетком 1950-их година тај систем био полако напуштан кроз трагања за алтернативним социјализмом. Током те деценије грађен је теоријски и правни оквир за југословенски социјалистички систем заснован на напуштању командне економије совјетског типа. Уместо државе као јединог субјекта привредног живота у Југославији је развијен систем разуђених привредних актера, посебно у области производа роба широке потрошње, који су ступали на тржиште. Као одговор на прву кризу генерисану новим економским системом која се огледала у великој незапослености југословенско комунистичко руководство се одлучило на корак који је друштво дефинитивно учинило различитим у односу на совјетски лагер, на давање поптуне слободе кретања укључујући и напуштање земље. Сви грађани су добили пасоше за неограничено и сасвим слободно путовања, а велики број, скоро милион људи, је то искористио да оде на рад у земље западне Европе. Политички систем Југославије је све време социјализма остао једнопартијски и од совјетског се разликовао далеко више номиналистички него стварно.
Партизански митски систем генерисан у Другом светском рату
Током комунистичке власти у Југославији све време је на снази био један митски систем генерисан током Другог светског рата и у периоду непосредно по његовом завршетку. Тај митски систем је као есенцију имао формулу по којој је „под вођством друга Тита извојевана победа народноослободилачке борбе у којој је исковано братсво-јединство”. У овој фомули су садржане три компоненте митског система: митски подсистем о великом вођи Јосипу Брозу Титу, затим други подсистем о херојској народноослободичакој броби и трећи о братству јединству народа и народности Југославије створеном у рату.
1. Митови о Јосипу Брозу
Митизација Јосипа Броза Тита започета за време рата добила је идеолошке и институционлне оквире већ у првим годинама социјализма. Митски прикази Тита су се протегли и у даљу прошлост, пре Другог светског рата како кроз официјелне историје партије, тако и кроз дечију литературу у којој је митизовано Титово детињство. Као општа места описа култа Јосипа Броза могу се навести прослава његовог рођендана, еуфемистички названог „Дан младости”, са ношењем „Титове штафете” кроз целу Југославију, затим прво, двоструко, па потом и троструко проглашење Тита за народног хероја или целогодишња послава „Титових и наших јубилеја” које је трајала целу 1977. годину, а поводом 85 година живота Јосипа Броза и 40 година од његовог доласка на чело партије. Еволуција и експанзија митова о Титу оспољена у култу Јосипа Броза трајала је до пред сам крај социјализма у Југославији, чак и у тренуцима у којима је распад социјализма био видљив мит о Титу и његов култ су служили у политичкој борби фракција комунистичке партије.
2. Митови о народнослободилачкој борби
Митизација и херојизација партизанског ратовања је био темељ на коме је комунистичка власт градила свој легитимитет. У том послу су били ангажовани писци школских уџбеника творци удворичке књижевности и стрипова за децу, историјска „наука” која је искривљавала истину и прећуткивала многе догађаје из другог светског рата, играни филмови, затим разне прославе као што су прослава дана устанка, дана одлуке да се подигне устанак, дана ослобођења сваког града и села, до Дана победе. Прагматизам комунистичког „антифашизма” није спречио да се у склопу касније митизације НОБ-а одузме антифашистички карактер онима који су војне формације направили непосредно по окончању пораза у Априлском рату. Истичући колаборационизам својих противника у грађанском рату сакривани су сопствени преговори и планови који су прављени са немачком оружаном силом. Већ током рата, а законски неосредно после институционализован је орден народног хероја који је требало да укаже на херојизам партизанског ратовања.
3. Митови о братству-јединству
Мит о братству-јединству је имао две компоненте: историјску и савремену. Историјска компонента је садржана у митском постулату о томе како је братство јединство исковано у народноослободилачкој борби. Тај постулат је потврђиван репетитивним величањем неких ситуација из ратног периода као што је нпр. погибија Бора Вукмировића и Рамиза Садикуа, касније проглашених за народне хероје, који су 1943. године мучени од стране фашистичке полиције и после тога заједно стријељани и за које се у митологије братства јединства наводило да су стрељани загрљени, јер су одбили да се раздвоје. Митолошки симболишући братство– јединство неке институције су носиле назив „Боро и Рамиз” као нпр. спортски центар у Приштини.
Савремена компонента мита о братсву јединиству се састојала у тврдњи да је њиме „решено национално питање”, „сузбијени сви национализми” и да га треба „чувати као зеницу ока”. Као и у многим митским системима блло је неопходно помирити оно што „јесте” са оним што „треба” па је братство-јединство било истовремено и нешто остварено, реално и постојеће, али и нешто на чему треба стално радити у циљу одржања и учвршћивања.
Импорт совјетског митолошког система од 1945 до разлаза са СССР-ом
Совјетски митолошки систем је био саставни део идеологије Комунистичке партије Југославије још пре Другог ствеског рата. Тај митолошки систем је добио пуни залет и снагу успостављањем комунистичке власти у Југославији 1944–45. Две компонете совјетског митолошког система из предратног периода мит о пролетаријату и мит о Стаљину су током рата и непсреедно после допуњени митом о непобедивој Црвеној армији.
1) Мит о пролетаријату
Мит о улози пролетаријата у светској историји потиче из самих основа марксизма, из списа Карла Маркса и Фридриха Енгелса. Марксистичко схватање историје, као перманентне класне борбе, је крај историје видело у пролетерској револуцији којом радничка класа преузимајући власт врши самоослобађање али и ослобађање целог друштва. Радници, обоготворени хероји човечанства, су митологизовани као у политчком дискурсу тако и у ликовним приказима. Без обзира на слабо развијену индустрију у Југославији, па самим тим и на малобројно радништво, партизанске јединице за време рата су називане пролетерским и стога приказиване као најелитније војне формације НОВ и ПОЈ. Мит о пролетаријату је био дејствен утолико што се прокламовала индустријализација у земљи која је била доминанатно сељачка не би ли се што је брже могуће створио пролетаријат у чије име би се потом спроводила диктартура пролатаријата као реализација марксизма. Ситуација у којој постоји диктатура пролетаријата без значајног учешћа радника у демографскох структури је понављала слику Русије после успостављања комунистичке власти, па су и оспољења митологије била по совјестком моделу и састојала се из императива брзе индустријализације. У Совјетском савезу је једно од оспољавања мита о пролетаријату било у стахановском покрету названом по рудару Стаханову који „оборио светски рекорд” у копању угља. Југословенски одговор на стахановски покрет се састојао из комптетитивног подражавања па је рекорд Стаханова је 1949 „потукао” рудар Алија Сиротановић.
2) Мит о Стаљину
Од почетка владавине Јосифа Висарионовића Стаљина у СССР-у Комунистичка партија Југославије је градила његов култ. Стаљин је, у визури КПЈ, био непограшиви вођа „једине земље социјализма” и „четврти класик марксизма” уз Маркса, Енгелса и Лењина. Мит о великом и мудром вођи совјетског, али и светског, пролетаријата је успостављањем комунистичке власти у Југославији је добио реализацију у ставовима партије исказаним у тадашњим медијима као и у свечаностима и манифестацијама одржаваним у периоду од караја Другог светског рата до сукоба са Информбироом. Паралелна изградња митова о Титу и Стаљину је захтевала успостављање логичког односа који ће бити јасни конзументима митова. У кратком периоду двовлашћа два мита о вођи није дефинитивно успостављен ни хијарархијски ни егалитарни однос двеју личности. Сукобом који је започео у пролеће 1948 године је у Југославији окончана изградња Стаљиновог култа и успостављено митолошко јединство.
3) Мит о непобедивој Црвеној армији
Митологизација Совјетског Савеза у првим годинама после Дртугог светског рата је осим мита о Стаљину садржала и мит о неподивој Црвеној армији. Оружане снаге Совјетског савеза су представљане као победник у ратовима непосредно после комунстичке револуције 1917. године и, посебно, у Другом светском рату са заузимањем Берлина и постављањем црвене заставе на Рајхстаг. Улога Црвене армије против Немаца на територији Југославије је била окосница митологизације Црвене армије, али се и ту јавила логичка контрадикције између велике победе партизана и учешћа Црвене армије у тој победи посбено у заузимању Београда. Сукоб са Информбироом је маргинализовао култ Црвене армије и свео га на београдске ритиуале поводом прокламованог дана ослобођења Београда 20. окобра, који су се састојали из полагања венаца на гробље совјетских војника.
Први део научног чланка Пролегомена за испитивање митског система социјализма
Аутор: проф. др Иван Ковачевић