АНТРОХРОНИКА

Хер­цфелд за­по­чи­ње увод­но по­гла­вље сво­је књи­ге за­па­жа­њем да су ан­тропо­ло­зи, иако са за­ка­шње­њем, у ско­ри­је вре­ме по­че­ли да по­све­ћу­ју ве­ћу па­жњу на­чи­ни­ма са­деј­ство­ва­ња мо­дер­них др­жа­ва и на­ци­о­на­ли­зма. Он свој по­сту­пак од­ре­ђу­је као „са­гле­да­ва­ње из­ну­тра“ и „гле­да­ње иза фа­са­де“ уни­фи­ка­тор­ске на­ци­о­на­ли­стич­ке ре­то­ри­ке, ко­јим се ис­тра­жу­ју гра­ни­це кре­а­тив­ног не­сла­га­ња уну­тар на­ци­о­нал­них за­јед­ни­ца. Хер­цфел­да за­ни­ма да „де­ре­и­фи­ку­је“ пред­ста­ве о др­жа­ви, упра­во та­ко што ће ана­ли­зо­ва­ти по­ступ­ке уз по­моћ ко­јих др­жав­ни ак­те­ри чи­не да се она ре­и­фи­ку­је, од­но­сно да се до­жи­вља­ва не као са­деј­ство де­лат­них љу­ди, њи­хо­вих ин­сти­ту­ци­о­нал­них уло­га и лич­них ци­ље­ва не­го као  при­род­на, ну­жно по­сто­је­ћа „дру­штве­на ствар“. У исто вре­ме, при­ме­ћу­је Херцфелд, баш „обич­ни љу­ди“, ко­ји­ма је у ин­те­ре­су да из­бег­ну до­ма­шај та­ко пост­ва­ре­них др­жав­них ин­сти­ту­ци­ја, до­при­но­се упра­во оном пост­ва­ри­ва­њу од чи­је по­сле­ди­це – кон­цеп­ци­је др­жа­ве као не­из­бе­жног и све­моћ­ног Бе­хе­мо­та – на­сто­је да по­бег­ну: „Са­мим тим што о ’њој’ го­во­ре на тај на­чин, на др­жа­ву се по­зи­ва­ју чак и гра­ђа­ни ко­ји твр­де да јој се су­прот­ста­вља­ју: они ’њу’ кри­ве за сво­је не­у­спе­хе и не­сре­ћу или за из­да­ју на­ци­о­нал­них ин­те­ре­са ко­је она пре­тен­ду­је да пред­ста­вља и чу­ва. Ме­ђу­тим, тим сит­ним чи­но­ви­ма есен­ци­ја­ли­за­ци­је сви они до­при­но­се да др­жа­ва по­ста­не тра­јан и нео­дво­јив део њи­хо­вог жи­во­та… Осим мо­жда у вре­ме­ни­ма из­у­зет­но сна­жних по­тре­са, ве­ћи­на гра­ђа­на ве­ћи­не зе­ма­ља сво­јим соп­стве­ним не­за­до­вољ­ством уче­ству­је у по­твр­ђи­ва­њу др­жа­ве као цен­трал­ног ле­ги­ти­ми­зу­ју­ћег ауто­ри­те­та у њи­хо­вом жи­во­ту.“

Да би омо­гу­ћио бо­ље раз­у­ме­ва­ње не­пре­кид­ног про­це­са пре­ла­же­ња из ре­гистра др­жав­не иде­о­ло­ги­је и прак­се у ре­ги­стар ре­то­ри­ке сва­ко­днев­ног дру­штве­ног  жи­во­та и на­зад, о че­му је у ра­ни­јим сту­ди­ја­ма го­во­рио уз по­моћ мо­де­ла ди­се­ми­је, Хер­цфелд 1995. године уво­ди по­јам кул­тур­не ин­тим­но­сти, ко­ји од­ре­ђу­је као: „Пре­по­зна­ва­ње оних аспе­ка­та кул­тур­ног иден­ти­те­та ко­ји се сма­тра­ју из­во­ром спо­ља­шње не­при­јат­но­сти, али исто­вре­ме­но пру­жа­ју чла­но­ви­ма за­јед­ни­це осећај си­гур­но­сти због при­пад­но­сти дру­штву, осе­ћај при­сно­сти са осно­ва­ма мо­ћи ко­ји обес­пра­вље­ним љу­ди­ма у јед­ном тре­нут­ку мо­же до­зво­ли­ти из­ве­стан сте­пен кре­а­тив­не не­по­слу­шно­сти, а већ у сле­де­ћем до­при­не­ти успе­шном за­стра­ши­ва­њу. Кад ње­но ис­по­ља­ва­ње по­ста­не знак ко­лек­тив­ног са­мо­по­у­зда­ња, кул­тур­на ин­тимност мо­же да­ти пот­по­ру мо­ћи; при­мер за то су слу­ча­је­ви у ко­ји­ма ви­ше кла­се и ко­ло­ни­јал­не си­ле из­и­гра­ва­ју скром­ност. Кул­тур­ну ин­тим­ност чи­не та­ко­зва­не наци­о­нал­не цр­те – аме­рич­ка не­по­сред­ност, бри­тан­ска ис­трај­ност, грч­ка тр­го­вач­ка уме­шност и сек­су­ал­на не­за­си­тост или изра­ел­ско нео­ко­ли­ше­ње, да на­ве­дем са­мо не­ке – ко­је пру­жа­ју гра­ђа­ни­ма осе­ћај пр­ко­сног по­но­са у од­но­су на фор­мал­ни­ји или зва­нич­ни си­стем мо­рал­них вред­но­сти, а по­не­кад и у од­но­су на зва­нич­но нео­до­бра­ва­ње. То су сте­ре­о­ти­пи ја­ства с ко­ји­ма се чла­но­ви за­јед­ни­це то­бо­же ша­ле на вла­сти­ти ко­лек­тив­ни ра­чун.“

Тра­га­ју­ћи да­ље за ва­ља­ним на­чи­ном да ис­ка­же оне иде­је ко­је на­слу­ћу­је,  Хер­цфелд ука­зу­је на не­ка ва­жна од­ре­ђе­ња: „Не­при­јат­ност, гор­ко-ша­љи­во препо­зна­ва­ње ја­ства: то су кључ­на обе­леж­ја кул­тур­не ин­тим­но­сти.“ Хер­цфелд ов­де ука­зу­је на ве­о­ма ва­жну чи­ње­ни­цу да се осе­ћај ко­лек­тив­ног при­па­да­ња не мо­ра ну­жно из­гра­ђи­ва­ти на осно­ву по­зи­тив­них сте­ре­о­ти­па о се­би (као што то на­ци­о­на­ли­стич­ка ре­то­ри­ка го­то­во увек чи­ни), не­го се то мо­же по­сти­ћи и на осно­ву ко­лек­тив­не кри­ви­це и сра­ма ко­ји при­пад­ни­ци не­ке гру­пе осе­ћа­ју због сво­јих ствар­них или прет­по­ста­вље­них осо­би­на или по­сту­па­ка, те оно­га што о њи­ма ми­сле „зна­чај­ни Дру­ги“. Та­ко, ако се огра­ни­чи­мо на је­дан при­мер из Ср­би­је, инат мо­же би­ти кул­тур­на осо­би­на ко­ју, с јед­не стра­не, исме­ва­ју зна­чајни Дру­ги, а ко­ја, с дру­ге стра­не, сна­жни­је ује­ди­њу­је љу­де у ин­ти­ми њи­хо­вог са­мо­ра­зу­ме­ва­ња не­го што то по­сти­жу зва­нич­но ви­ше це­ње­не осо­би­не као што су исти­но­љу­би­вост или по­ште­ње. Скре­та­ње па­жње на сим­бо­лич­ку од­брам­бе­ну гра­ни­цу из­ме­ђу оно­га што ми о се­би сме­мо да ми­сли­мо и ка­же­мо и оно­га што сме­ју и мо­гу о на­ма да ми­сле и ка­жу Дру­ги, а по­себ­но зна­чај­ни Дру­ги, они који се­би узи­ма­ју за пра­во да до­но­се уни­вер­зал­но ва­ља­не и оба­ве­зу­ју­ће су­до­ве о сви­ма, па и на­ма, и ко­ји­ма то пра­во отво­ре­но и јав­но не спо­ри­мо ни ми са­ми, не­го о то­ме са­мо по­лу­гла­сно гун­ђа­мо у на­шој ин­ти­ми, спа­да у нај­ва­жни­је доме­те кул­тур­не ин­тим­но­сти као ана­ли­тич­ке ка­те­го­ри­је.

Не­што да­ље Хер­цфелд по­ку­ша­ва да за­о­би­ђе стро­го вер­ти­кал­ну ло­ги­ку у по­и­ма­њу са­деј­ства из­ме­ђу др­жав­них ели­та и сло­је­ва ко­ји им се исто­вре­ме­но опи­ру и по­ви­ну­ју, и на­мер­но за­кри­вљу­је, мо­жда би се чак мо­гло ре­ћи ис­ко­ша­ва сво­ју ви­зу­ру: „При­ступ, да­кле, не иде ни ’од­о­зго на­ни­же’ ни ’од­о­здо на­ви­ше’: осим у уско ор­га­ни­за­ци­о­ном сми­слу, не­ма ни по­себ­ног ’вр­ха’ ни по­себ­ног ’дна’.“ Хер­цфел­да да­ле­ко ви­ше за­ни­ма раз­у­ме­ва­ње ди­на­ми­ке и ме­ђу­за­ви­сности раз­ли­чи­тих ло­ги­ка де­ло­ва­ња не­го ус­по­ста­вља­ње хи­је­рар­хиј­ских по­ре­да­ка. Та­ко­ђе, Хер­цфелд се тру­ди да не „уко­тви“ сво­ју ана­ли­зу на би­ло ком од су­че­љених ни­воа ди­ја­ло­га, од­но­сно су­ко­ба, већ да за њу обез­бе­ди по­ло­жај „сло­бод­ног леб­де­ња“ и „ше­та­ња из­ме­ђу“. У том сми­слу он же­ли да пра­ти ка­ко сва­ка од су­че­ље­них дру­штве­них ло­ги­ка на­сто­ји да „ухва­ти“ и „за­ро­би“ ону дру­гу, се­би на­о­ко су­прот­ста­вље­ну, а по­го­то­ву га за­ни­ма уз по­моћ ко­јих се сим­бо­лич­ких сред­ста­ва та­кво „хва­та­ње“ или „за­ро­бља­ва­ње“ оства­ру­је.

По­ста­вља­ју­ћи на­че­ла ди­на­ми­зма, про­це­су­ал­но­сти, ан­ти­би­на­ри­зма, ан­ти­редук­ци­о­ни­зма и ан­ти­е­сен­ци­ја­ли­зма у стра­те­шко је­згро свог при­сту­па, Хер­цфелд на­сто­ји да „уве­де у ана­ли­зу жи­вље­но исто­риј­ско ис­ку­ство и ти­ме об­но­ви зна­ње о дру­штве­ним, кул­тур­ним и по­ли­тич­ким те­ме­љи­ма – кул­тур­ној ин­тим­но­сти – чак и нај­зва­нич­ни­је мо­ћи и нај­ап­стракт­ни­јег зна­ња“. У том сми­слу, Хер­цфелд успе­ва да оства­ри са­знај­ни по­мак у од­но­су на мо­дер­ни­стич­ку гел­не­ри­јан­ску, па чак и ан­дер­се­нов­ску па­ра­диг­му у про­у­ча­ва­њу на­ци­о­на­ли­зма. Он то чи­ни на пр­вом ме­сту због то­га што му кон­цеп­ци­ја кул­тур­не ин­тим­но­сти омо­гу­ћа­ва да из­бег­не: а) ко­ре­ни­то су­прот­ста­вља­ње ци­ље­ва и прак­си елит­них сло­је­ва и на­род­них ма­са, а по­го­то­ву мар­ги­на­ли­зо­ва­них гру­па; б) ре­ду­ко­ва­ње на­ци­о­на­листич­ке прак­се на на­ме­та­ње уоп­шта­ва­ју­ће слич­но­сти уну­тар соп­стве­не за­јед­нице; и в) по­ве­зи­ва­ње спо­ља­шње сим­бо­лич­ке де­мар­ка­ци­о­не ли­ни­је Ми–Они са уну­тра­шњом ди­на­ми­ком из­ме­ђу елит­них кон­цеп­ци­ја вр­ли­не и ча­сти и осе­ћа­ја при­па­да­ња ко­ји обез­бе­ђу­је на­мет­ну­та или са­мо­спо­зна­та ко­лек­тив­на кри­ви­ца: „Уну­тар при­ват­них про­сто­ра на­ци­о­нал­не кул­ту­ре на­ци­о­нал­на сра­мо­та мо­же по­ста­ти иро­нич­на осно­ва ин­тим­но­сти и на­кло­но­сти, дру­гар­ства гре­шних.“

Хер­цфел­до­во раз­ма­тра­ње стра­те­шке упо­тре­бе кул­тур­не ин­тим­но­сти раз­личи­тих дру­штве­них ак­те­ра у окви­ру по­ја­ве ко­ју он на­зи­ва „со­ци­јал­ном по­е­ти­ком“ отва­ра оп­шти­је пи­та­ње упо­тре­бе сте­ре­о­ти­па и ауто­сте­ре­о­ти­па у раз­ли­чи­тим ви­до­ви­ма дру­штве­не ко­му­ни­ка­ци­је. У том сми­слу кул­тур­на ин­тим­ност за Хер­цфел­да пред­ста­вља на­чин да се опи­ше ди­на­ми­ка раз­ли­чи­тих, па ипак међу­по­ве­за­них на­чи­на про­из­вод­ње и дру­штве­не упо­тре­бе сте­ре­о­тип­них сли­ка и пред­ста­ва о соп­стве­ној за­јед­ни­ци. Ка­ко би то ре­као Хер­цфелд: „Ни­је ствар у то­ме да се ко­ри­шће­ње сте­ре­о­ти­па (иако су по­не­кад до­стој­ни пре­зи­ра) осу­ди,  не­го да се по­ста­ви пи­та­ње ка­ко и под ка­квим при­ти­сци­ма љу­ди при­бе­га­ва­ју стере­о­ти­пи­ма, па их чак и ди­рект­но пред­ста­вља­ју – глу­ме, да та­ко ка­же­мо.“ За пи­та­ња ко­ја се у овом ра­ду по­ста­вља­ју од нај­ве­ћег ин­те­ре­са је оно ко­је се ти­че ко­ри­шће­ња сте­ре­о­тип­них пред­ста­ва као ка­на­ла за уну­тар­груп­ну ко­му­ни­ка­ци­ју. Та­кав је слу­чај са обла­сти­ма ства­ра­ла­штва ка­кве су на­ци­о­нал­на књи­жев­ност или на­ци­о­нал­на ки­не­ма­то­гра­фи­ја. Умет­нич­ка ко­му­ни­ка­ци­ја са пу­бли­ком тада пре­у­зи­ма на се­бе раз­ли­чи­те уло­ге, по­пут из­град­ње ко­лек­тив­ног иден­ти­те­та, пре­но­ше­ња кон­струк­тив­не дру­штве­не кри­ти­ке, те сим­бо­лич­ког укљу­чи­ва­ња у за­јед­ни­цу, од­но­сно ис­кљу­чи­ва­ња из ње.

Кул­тур­на ин­тим­ност у ка­дру: при­ме­ри сте­ре­о­тип­ног са­мо­пред­ста­вља­ња у срп­ском и ју­го­сло­вен­ском фил­му

У овом одељ­ку ра­да по­ку­ша­ћу да на осно­ву пре­гле­да ма­лог, не­ре­пре­зен­татив­ног бро­ја при­ме­ра по­ну­дим оквир­ну си­сте­ма­ти­за­ци­ју об­ли­ка сте­ре­о­тип­ног са­мо­пред­ста­вља­ња и са­мо­ра­зу­ме­ва­ња ко­ји по­чи­ва­ју на опо­зи­ци­ја­ма др­жав­но/ офи­ци­јел­но – на­род­ско/мар­ги­нал­но, те при­хва­тљи­во/по­жељ­но – не­при­хва­тљиво/срам­но у раз­ли­чи­тим фа­за­ма раз­во­ја срп­ске ки­не­ма­то­гра­фи­је. Исто­вре­ме­но ћу на­сто­ја­ти и да утвр­дим ко­ји се од при­ка­за­них об­ли­ка сте­ре­о­тип­ног пред­ставља­ња соп­ства мо­гу ва­ља­но ана­ли­зо­ва­ти уз по­моћ Хер­цфел­до­ве ка­те­го­ри­је кул­тур­не ин­тим­но­сти и шта се та­квом ана­ли­зом по­сти­же.

Иако ли­те­ра­ту­ра не оску­де­ва у упо­тре­бљи­вим пе­ри­о­ди­за­ци­ја­ма ју­го­сло­венске и срп­ске ки­не­ма­то­гра­фи­је, оглед ко­ји је пред чи­та­о­цем не из­и­ску­је та­чан вре­мен­ски оквир, јер у овој фа­зи ис­тра­жи­ва­ња ак­це­нат још ни­је на де­таљ­ној исто­риј­ској и дру­штве­ној кон­тек­сту­а­ли­за­ци­ји. При­ме­ри ће због пре­глед­но­сти би­ти раз­вр­ста­ни ком­би­но­ва­њем нај­ру­ди­мен­тар­ни­јег хро­но­ло­шког (1896–1945; 1945–2000; 2000–2010) и те­мат­ског кри­те­ри­ју­ма (рат­ни филм о Пр­вом свет­ском ра­ту, пар­ти­зан­ски рат­ни филм, филм цр­ног та­ла­са; ром­ски филм, филм о род­ним сте­ре­о­ти­пи­ма; тра­гич­на ко­ме­ди­ја, ан­га­жо­ва­ни аутор­ски филм).

Први период

У пе­ри­о­ду од на­стан­ка срп­ске ки­не­ма­то­гра­фи­је до Дру­гог свет­ског ра­та мо­же се из­дво­ји­ти не­ко­ли­ко ва­жни­јих сте­ре­о­тип­них пред­ста­ва о Ср­би­ма ко­је је оправ­да­но до­ве­сти у ве­зу са Хер­цфел­до­вим пој­мом кул­тур­не ин­тим­но­сти. Пр­ва та­ква пред­ста­ва са­сто­ји се од ис­пре­пле­те­них сли­ка срп­ског на­ро­да као жр­тве исто­ри­је (сви­ма по­зна­ти „тур­ски ја­рам“) и на­ро­да ко­ји се сам сво­јим сна­га­ма од тог јар­ма осло­ба­ђао под вођ­ством оче­ва на­ци­је као пре­ких, су­ро­вих и твр­до­гла­вих, али пра­вед­них освет­ни­ка. Та­кав спој сли­ка по­ну­ђен је у пр­вом срп­ском игра­ном фил­му Ка­ра­ђор­ђе или жи­вот и де­ла бе­смрт­ног во­жда Ка­рађор­ђа (Чи­ча Или­ја Ста­но­је­вић, 1911), за ко­ји се ду­го ве­ро­ва­ло да је из­гу­бљен. Мо­ти­ви На­ци­је као жр­тве исто­ри­је, На­ро­да као де­лат­ног исто­риј­ског ак­те­ра спо­соб­ног за са­мо­о­сло­бо­ђе­ње, те Ка­ра­ђор­ђа као ха­ри­змат­ског во­ђе ко­ји по­креће и да­је смер те­жња­ма на­ро­да, ко­ји се у Ста­но­је­ви­ће­вом фил­му ус­по­ста­вља­ју и пре­пли­ћу као тро­пи го­во­ра срп­ске на­ци­о­нал­не ели­те о исто­риј­ској суд­би­ни срп­ске на­ци­је, по­сле тра­гич­них и хе­рој­ских ис­ку­ства из бал­кан­ских ра­то­ва и Пр­вог Свет­ског ра­та пре­и­на­че­ни су у мо­ти­ве „Гол­го­те и вас­кр­са Ср­би­је“, „осве­те Ко­со­ва“, те „не­по­ко­ле­би­вог и не­се­бич­ног срп­ског се­ља­ка – вој­ни­ка ко­ји ослоба­ђа до­мо­ви­ну пре­сти­жу­ћи фран­цу­ску ко­њи­цу“. Пред крај пе­ри­о­да, по­ме­ну­те сли­ке сто­пи­ле су се за­јед­но у мо­тив Ср­ба као „осло­бо­ди­те­ља и ује­ди­ни­те­ља“ но­во­на­ста­ле Кра­ље­ви­не СХС, од­но­сно Кра­ље­ви­не Ју­го­сла­ви­је. Сло­же­ни скуп сли­ка и пред­ста­ва о Ср­би­ма и њи­хо­вој исто­риј­ској суд­би­ни раз­ви­јан је и упот­пуња­ван у то до­ба у игра­ним и до­ку­мен­тар­ним фил­мо­ви­ма као што су Са ве­ром у Бо­га (Ми­хај­ло Ал. По­по­вић, 1932), Про­сла­ва 550. го­ди­шњи­це Ко­сов­ске бит­ке (Ко­ста Но­ва­ко­вић, 1939), или Гол­го­та Ср­би­је (Ста­ни­слав Кра­ков, 1940). Слика о Ср­би­ма као о ју­нач­ким и не­се­бич­ним ства­ра­о­ци­ма др­жа­ве, ко­ји су за њу би­ли спрем­ни да жр­тву­ју све, док су они ко­ји­ма је сло­бо­да „по­да­ре­на“ у том по­ду­хва­ту уз­вра­ћа­ли са­мо стал­ним оп­ту­жба­ма о „срп­ској хе­ге­мо­ни­ји“, да би на кра­ју из­да­ли и др­жа­ву у ко­јој су пр­ви пут у сво­јој исто­ри­ји сте­кли сло­бо­ду и сво­ју бра­ћу осло­бо­ди­о­це, из­ра­сла је по­сле ис­ку­ста­ва из Дру­гог свет­ског ра­та у нај­ја­чи и нај­бол­ни­ји срп­ски ауто­сте­ре­о­тип.

У фил­мо­ви­ма ко­ји се ба­ве суд­би­ном на­ци­је мо­гу­ће је та­да ра­за­зна­ти најма­ње два из­дво­је­на гла­са, ко­ји до­ду­ше ни­су увек пред­ста­вље­ни у под­јед­на­ком ин­тен­зи­те­ту. Пр­ви, о ко­ме је до са­да би­ло ви­ше ре­чи, по­и­сто­ве­ћу­је се са др­жа­вотвор­ном по­ли­ти­ком и го­во­ри из ви­зу­ре оних дру­штве­них сло­је­ва ко­ји пре­тен­ду­ју да по­ну­де ре­ше­ње срп­ског, а ка­сни­је и ју­го­сло­вен­ског на­ци­о­нал­ног пи­та­ња. То је глас ко­ји же­ли се­бе да пред­ста­ви као глас са­ме на­ци­је, кроз ко­ји она го­во­ри о сво­јим пат­ња­ма, ис­ку­ше­њи­ма и по­то­њим ус­пе­си­ма, од­но­сно о сво­јој Гол­го­ти и Вас­кр­су. Дру­ги, пр­вом де­ли­мич­но су­прот­ста­вље­ни глас, до­ла­зи из „до­њег“ ре­ги­стра, и го­во­ри о то­ме ка­ко ве­ли­ке исто­риј­ске про­це­се про­жи­вља­ва „ма­ли, оби­чан чо­век“, онај ак­тер за ко­га је ре­зер­ви­са­на уло­га „не­зна­ног ју­на­ка“. Дру­ги глас не­рет­ко кри­ти­ку­је и до­во­ди у пи­та­ње ста­во­ве и вред­но­сти ко­је про­мо­ви­ше пр­ви глас, и тим пре се мо­же го­во­ри­ти о њи­хо­вом кри­тич­ком ди­ја­ло­гу, па чак и о сво­је­вр­сној ви­зу­ел­ној по­ле­ми­ци. При том се по­ле­ми­ка оства­ру­је ко­ри­шће­њем слич­них или исто­вет­них сим­бо­лич­ких сред­ста­ва, ко­ји­ма се са­мо им­пу­ти­ра­не ко­но­та­ци­је раз­ли­ку­ју. Нај­и­зра­зи­ти­ји при­мер та­кве ди­јад­не ви­зу­ре ну­ди већ по­мену­ти филм Са ве­ром у Бо­га (Ми­хај­ло Ал. По­по­вић, 1931). До­га­ђа­ји ко­је филм опи­су­је од­ви­ја­ју се у три пе­ри­о­да – иде­а­ли­зо­ва­ном пред­рат­ном злат­ном до­бу, сво­је­вр­сној се­љач­кој ар­ка­ди­ји, у ко­јој под бри­жним ро­ди­тељ­ским оком ста­са­ва но­ва ге­не­ра­ци­ја се­о­ске мла­де­жи; до­бу ра­та у ко­ји хра­бро и по­ма­ло на­ив­но од­ла­зе се­о­ски мом­ци као што је то пре њих чи­ни­ла и ге­не­ра­ци­ја њи­хо­вих оче­ва, да би на бој­ним по­љи­ма на­шла сво­ју ве­ли­чи­ну и сла­ву, али и хри­сто­ли­ко ис­па­шта­ње; нај­зад по­рат­но вре­ме, у ко­ме се пре­жи­ве­ли и на си­лу са­зре­ли се­ља­ци – вој­ни­ци вра­ћа­ју сво­јим ку­ћа­ма, сва­ки са сво­јим „пло­до­ви­ма ра­та“. У том де­лу фил­ма ука­зу­је се на стра­шну це­ну рат­ног су­ко­ба, али се у за­вр­шним сце­на­ма ипак наго­ве­шта­ва и те­за о ду­бо­кој оправ­да­но­сти жр­та­ва ко­је је под­не­ла срп­ска се­о­ска мла­деж ка­ко би но­ва „тро­јед­на“ ју­го­сло­вен­ска за­јед­ни­ца мо­гла да от­поч­не свој жи­вот. „Кад до­ра­стеш, кад раз­ми­слиш, каз’ће ти се са­мо“ – не­за­бо­рав­на је па­ра фра­за стро­фе из Зма­је­ве пе­сме Де­да и унук, ко­ју обо­га­ље­ни отац упу­ћу­је свом си­ну док он са сне­би­ва­њем опи­па­ва пра­зан ру­кав оче­ве уни­фор­ме. Па ипак, оно што се у прет­ход­ним ве­о­ма убе­дљи­вим ка­дро­ви­ма при­ка­зу­је (мај­чи­на ви­зи­ја на са­мр­ти у ко­јој јој се син при­ви­ђа као ра­за­пе­ти Христ, вој­ни­ко­во бу­ђе­ње по­сле ам­пу­та­ци­је ру­ке и ње­го­ва ре­зиг­на­ци­ја ка­да схва­та сво­ју суд­би­ну, из­раз де­ча­ковог ли­ца при­ли­ком до­ди­ри­ва­ња оче­вог пра­зног ру­ка­ва) иде у при­лог те­зи да аутор да­је ве­ћи зна­чај од­ме­ре­ном жа­ље­њу због оно­га што је у људ­ском сми­слу из­гу­бље­но не­го ра­до­сти због оно­га што је у по­ли­тич­ком сми­слу до­би­је­но. Ауторска по­ру­ка се у овом фил­му по­ка­зу­је као ви­ше­гла­сна ско­ро до кон­тра­дик­ци­је, па ипак она за­др­жа­ва умет­нич­ку убе­дљи­вост. С ме­ром и с мно­го ма­ње гор­чи­не не­го што то ра­ди Ла­за К. Ла­за­ре­вић у при­по­ве­ци Све ће то на­род по­зла­ти­ти, у фил­му се отва­ра јед­но спе­ци­фич­но по­ље кул­тур­не ин­тим­но­сти, по­ље на ко­ме се су­че­ља­ва­ју на­ци­о­нал­ни по­нос и лич­на тра­ге­ди­ја, на­ци­о­на­ли­стич­ки сно­ви и по­рат­не ре­ал­но­сти, и ко­ме ће се срп­ска књи­жев­ност и ки­не­ма­то­гра­фи­ја вра­ћати са по­де­ље­ним успе­хом на кра­ју два­де­се­тог и по­чет­ком два­де­сет пр­вог ве­ка (Све­ти Ге­ор­ги­је уби­ва ажда­ху, дра­ма Ду­ша­на Ко­ва­че­ви­ћа из 1984, и филм из 2009, р. Ср­ђан Дра­го­је­вић).

Аутор: проф. др Слободан Наумовић