ANTROHRONIKA

Her­cfeld za­po­či­nje uvod­no po­gla­vlje svo­je knji­ge za­pa­ža­njem da su an­tropo­lo­zi, iako sa za­ka­šnje­njem, u sko­ri­je vre­me po­če­li da po­sve­ću­ju ve­ću pa­žnju na­či­ni­ma sa­dej­stvo­va­nja mo­der­nih dr­ža­va i na­ci­o­na­li­zma. On svoj po­stu­pak od­re­đu­je kao „sa­gle­da­va­nje iz­nu­tra“ i „gle­da­nje iza fa­sa­de“ uni­fi­ka­tor­ske na­ci­o­na­li­stič­ke re­to­ri­ke, ko­jim se is­tra­žu­ju gra­ni­ce kre­a­tiv­nog ne­sla­ga­nja unu­tar na­ci­o­nal­nih za­jed­ni­ca. Her­cfel­da za­ni­ma da „de­re­i­fi­ku­je“ pred­sta­ve o dr­ža­vi, upra­vo ta­ko što će ana­li­zo­va­ti po­stup­ke uz po­moć ko­jih dr­žav­ni ak­te­ri či­ne da se ona re­i­fi­ku­je, od­no­sno da se do­ži­vlja­va ne kao sa­dej­stvo de­lat­nih lju­di, nji­ho­vih in­sti­tu­ci­o­nal­nih ulo­ga i lič­nih ci­lje­va ne­go kao  pri­rod­na, nu­žno po­sto­je­ća „dru­štve­na stvar“. U isto vre­me, pri­me­ću­je Hercfeld, baš „obič­ni lju­di“, ko­ji­ma je u in­te­re­su da iz­beg­nu do­ma­šaj ta­ko post­va­re­nih dr­žav­nih in­sti­tu­ci­ja, do­pri­no­se upra­vo onom post­va­ri­va­nju od či­je po­sle­di­ce – kon­cep­ci­je dr­ža­ve kao ne­iz­be­žnog i sve­moć­nog Be­he­mo­ta – na­sto­je da po­beg­nu: „Sa­mim tim što o ’njoj’ go­vo­re na taj na­čin, na dr­ža­vu se po­zi­va­ju čak i gra­đa­ni ko­ji tvr­de da joj se su­prot­sta­vlja­ju: oni ’nju’ kri­ve za svo­je ne­u­spe­he i ne­sre­ću ili za iz­da­ju na­ci­o­nal­nih in­te­re­sa ko­je ona pre­ten­du­je da pred­sta­vlja i ču­va. Me­đu­tim, tim sit­nim či­no­vi­ma esen­ci­ja­li­za­ci­je svi oni do­pri­no­se da dr­ža­va po­sta­ne tra­jan i neo­dvo­jiv deo nji­ho­vog ži­vo­ta… Osim mo­žda u vre­me­ni­ma iz­u­zet­no sna­žnih po­tre­sa, ve­ći­na gra­đa­na ve­ći­ne ze­ma­lja svo­jim sop­stve­nim ne­za­do­volj­stvom uče­stvu­je u po­tvr­đi­va­nju dr­ža­ve kao cen­tral­nog le­gi­ti­mi­zu­ju­ćeg auto­ri­te­ta u nji­ho­vom ži­vo­tu.“

Da bi omo­gu­ćio bo­lje raz­u­me­va­nje ne­pre­kid­nog pro­ce­sa pre­la­že­nja iz re­gistra dr­žav­ne ide­o­lo­gi­je i prak­se u re­gi­star re­to­ri­ke sva­ko­dnev­nog dru­štve­nog  ži­vo­ta i na­zad, o če­mu je u ra­ni­jim stu­di­ja­ma go­vo­rio uz po­moć mo­de­la di­se­mi­je, Her­cfeld 1995. godine uvo­di po­jam kul­tur­ne in­tim­no­sti, ko­ji od­re­đu­je kao: „Pre­po­zna­va­nje onih aspe­ka­ta kul­tur­nog iden­ti­te­ta ko­ji se sma­tra­ju iz­vo­rom spo­lja­šnje ne­pri­jat­no­sti, ali isto­vre­me­no pru­ža­ju čla­no­vi­ma za­jed­ni­ce osećaj si­gur­no­sti zbog pri­pad­no­sti dru­štvu, ose­ćaj pri­sno­sti sa osno­va­ma mo­ći ko­ji obes­pra­vlje­nim lju­di­ma u jed­nom tre­nut­ku mo­že do­zvo­li­ti iz­ve­stan ste­pen kre­a­tiv­ne ne­po­slu­šno­sti, a već u sle­de­ćem do­pri­ne­ti uspe­šnom za­stra­ši­va­nju. Kad nje­no is­po­lja­va­nje po­sta­ne znak ko­lek­tiv­nog sa­mo­po­u­zda­nja, kul­tur­na in­timnost mo­že da­ti pot­po­ru mo­ći; pri­mer za to su slu­ča­je­vi u ko­ji­ma vi­še kla­se i ko­lo­ni­jal­ne si­le iz­i­gra­va­ju skrom­nost. Kul­tur­nu in­tim­nost či­ne ta­ko­zva­ne naci­o­nal­ne cr­te – ame­rič­ka ne­po­sred­nost, bri­tan­ska is­traj­nost, grč­ka tr­go­vač­ka ume­šnost i sek­su­al­na ne­za­si­tost ili izra­el­sko neo­ko­li­še­nje, da na­ve­dem sa­mo ne­ke – ko­je pru­ža­ju gra­đa­ni­ma ose­ćaj pr­ko­snog po­no­sa u od­no­su na for­mal­ni­ji ili zva­nič­ni si­stem mo­ral­nih vred­no­sti, a po­ne­kad i u od­no­su na zva­nič­no neo­do­bra­va­nje. To su ste­re­o­ti­pi ja­stva s ko­ji­ma se čla­no­vi za­jed­ni­ce to­bo­že ša­le na vla­sti­ti ko­lek­tiv­ni ra­čun.“

Tra­ga­ju­ći da­lje za va­lja­nim na­či­nom da is­ka­že one ide­je ko­je na­slu­ću­je,  Her­cfeld uka­zu­je na ne­ka va­žna od­re­đe­nja: „Ne­pri­jat­nost, gor­ko-ša­lji­vo prepo­zna­va­nje ja­stva: to su ključ­na obe­lež­ja kul­tur­ne in­tim­no­sti.“ Her­cfeld ov­de uka­zu­je na ve­o­ma va­žnu či­nje­ni­cu da se ose­ćaj ko­lek­tiv­nog pri­pa­da­nja ne mo­ra nu­žno iz­gra­đi­va­ti na osno­vu po­zi­tiv­nih ste­re­o­ti­pa o se­bi (kao što to na­ci­o­na­li­stič­ka re­to­ri­ka go­to­vo uvek či­ni), ne­go se to mo­že po­sti­ći i na osno­vu ko­lek­tiv­ne kri­vi­ce i sra­ma ko­ji pri­pad­ni­ci ne­ke gru­pe ose­ća­ju zbog svo­jih stvar­nih ili pret­po­sta­vlje­nih oso­bi­na ili po­stu­pa­ka, te ono­ga što o nji­ma mi­sle „zna­čaj­ni Dru­gi“. Ta­ko, ako se ogra­ni­či­mo na je­dan pri­mer iz Sr­bi­je, inat mo­že bi­ti kul­tur­na oso­bi­na ko­ju, s jed­ne stra­ne, isme­va­ju zna­čajni Dru­gi, a ko­ja, s dru­ge stra­ne, sna­žni­je uje­di­nju­je lju­de u in­ti­mi nji­ho­vog sa­mo­ra­zu­me­va­nja ne­go što to po­sti­žu zva­nič­no vi­še ce­nje­ne oso­bi­ne kao što su isti­no­lju­bi­vost ili po­šte­nje. Skre­ta­nje pa­žnje na sim­bo­lič­ku od­bram­be­nu gra­ni­cu iz­me­đu ono­ga što mi o se­bi sme­mo da mi­sli­mo i ka­že­mo i ono­ga što sme­ju i mo­gu o na­ma da mi­sle i ka­žu Dru­gi, a po­seb­no zna­čaj­ni Dru­gi, oni koji se­bi uzi­ma­ju za pra­vo da do­no­se uni­ver­zal­no va­lja­ne i oba­ve­zu­ju­će su­do­ve o svi­ma, pa i na­ma, i ko­ji­ma to pra­vo otvo­re­no i jav­no ne spo­ri­mo ni mi sa­mi, ne­go o to­me sa­mo po­lu­gla­sno gun­đa­mo u na­šoj in­ti­mi, spa­da u naj­va­žni­je dome­te kul­tur­ne in­tim­no­sti kao ana­li­tič­ke ka­te­go­ri­je.

Ne­što da­lje Her­cfeld po­ku­ša­va da za­o­bi­đe stro­go ver­ti­kal­nu lo­gi­ku u po­i­ma­nju sa­dej­stva iz­me­đu dr­žav­nih eli­ta i slo­je­va ko­ji im se isto­vre­me­no opi­ru i po­vi­nu­ju, i na­mer­no za­kri­vlju­je, mo­žda bi se čak mo­glo re­ći is­ko­ša­va svo­ju vi­zu­ru: „Pri­stup, da­kle, ne ide ni ’od­o­zgo na­ni­že’ ni ’od­o­zdo na­vi­še’: osim u usko or­ga­ni­za­ci­o­nom smi­slu, ne­ma ni po­seb­nog ’vr­ha’ ni po­seb­nog ’dna’.“ Her­cfel­da da­le­ko vi­še za­ni­ma raz­u­me­va­nje di­na­mi­ke i me­đu­za­vi­snosti raz­li­či­tih lo­gi­ka de­lo­va­nja ne­go us­po­sta­vlja­nje hi­je­rar­hij­skih po­re­da­ka. Ta­ko­đe, Her­cfeld se tru­di da ne „uko­tvi“ svo­ju ana­li­zu na bi­lo kom od su­če­ljenih ni­voa di­ja­lo­ga, od­no­sno su­ko­ba, već da za nju obez­be­di po­lo­žaj „slo­bod­nog leb­de­nja“ i „še­ta­nja iz­me­đu“. U tom smi­slu on že­li da pra­ti ka­ko sva­ka od su­če­lje­nih dru­štve­nih lo­gi­ka na­sto­ji da „uhva­ti“ i „za­ro­bi“ onu dru­gu, se­bi na­o­ko su­prot­sta­vlje­nu, a po­go­to­vu ga za­ni­ma uz po­moć ko­jih se sim­bo­lič­kih sred­sta­va ta­kvo „hva­ta­nje“ ili „za­ro­blja­va­nje“ ostva­ru­je.

Po­sta­vlja­ju­ći na­če­la di­na­mi­zma, pro­ce­su­al­no­sti, an­ti­bi­na­ri­zma, an­ti­reduk­ci­o­ni­zma i an­ti­e­sen­ci­ja­li­zma u stra­te­ško je­zgro svog pri­stu­pa, Her­cfeld na­sto­ji da „uve­de u ana­li­zu ži­vlje­no isto­rij­sko is­ku­stvo i ti­me ob­no­vi zna­nje o dru­štve­nim, kul­tur­nim i po­li­tič­kim te­me­lji­ma – kul­tur­noj in­tim­no­sti – čak i naj­zva­nič­ni­je mo­ći i naj­ap­strakt­ni­jeg zna­nja“. U tom smi­slu, Her­cfeld uspe­va da ostva­ri sa­znaj­ni po­mak u od­no­su na mo­der­ni­stič­ku gel­ne­ri­jan­sku, pa čak i an­der­se­nov­sku pa­ra­dig­mu u pro­u­ča­va­nju na­ci­o­na­li­zma. On to či­ni na pr­vom me­stu zbog to­ga što mu kon­cep­ci­ja kul­tur­ne in­tim­no­sti omo­gu­ća­va da iz­beg­ne: a) ko­re­ni­to su­prot­sta­vlja­nje ci­lje­va i prak­si elit­nih slo­je­va i na­rod­nih ma­sa, a po­go­to­vu mar­gi­na­li­zo­va­nih gru­pa; b) re­du­ko­va­nje na­ci­o­na­listič­ke prak­se na na­me­ta­nje uop­šta­va­ju­će slič­no­sti unu­tar sop­stve­ne za­jed­nice; i v) po­ve­zi­va­nje spo­lja­šnje sim­bo­lič­ke de­mar­ka­ci­o­ne li­ni­je Mi–Oni sa unu­tra­šnjom di­na­mi­kom iz­me­đu elit­nih kon­cep­ci­ja vr­li­ne i ča­sti i ose­ća­ja pri­pa­da­nja ko­ji obez­be­đu­je na­met­nu­ta ili sa­mo­spo­zna­ta ko­lek­tiv­na kri­vi­ca: „Unu­tar pri­vat­nih pro­sto­ra na­ci­o­nal­ne kul­tu­re na­ci­o­nal­na sra­mo­ta mo­že po­sta­ti iro­nič­na osno­va in­tim­no­sti i na­klo­no­sti, dru­gar­stva gre­šnih.“

Her­cfel­do­vo raz­ma­tra­nje stra­te­ške upo­tre­be kul­tur­ne in­tim­no­sti raz­liči­tih dru­štve­nih ak­te­ra u okvi­ru po­ja­ve ko­ju on na­zi­va „so­ci­jal­nom po­e­ti­kom“ otva­ra op­šti­je pi­ta­nje upo­tre­be ste­re­o­ti­pa i auto­ste­re­o­ti­pa u raz­li­či­tim vi­do­vi­ma dru­štve­ne ko­mu­ni­ka­ci­je. U tom smi­slu kul­tur­na in­tim­nost za Her­cfel­da pred­sta­vlja na­čin da se opi­še di­na­mi­ka raz­li­či­tih, pa ipak među­po­ve­za­nih na­či­na pro­iz­vod­nje i dru­štve­ne upo­tre­be ste­re­o­tip­nih sli­ka i pred­sta­va o sop­stve­noj za­jed­ni­ci. Ka­ko bi to re­kao Her­cfeld: „Ni­je stvar u to­me da se ko­ri­šće­nje ste­re­o­ti­pa (iako su po­ne­kad do­stoj­ni pre­zi­ra) osu­di,  ne­go da se po­sta­vi pi­ta­nje ka­ko i pod ka­kvim pri­ti­sci­ma lju­di pri­be­ga­va­ju stere­o­ti­pi­ma, pa ih čak i di­rekt­no pred­sta­vlja­ju – glu­me, da ta­ko ka­že­mo.“ Za pi­ta­nja ko­ja se u ovom ra­du po­sta­vlja­ju od naj­ve­ćeg in­te­re­sa je ono ko­je se ti­če ko­ri­šće­nja ste­re­o­tip­nih pred­sta­va kao ka­na­la za unu­tar­grup­nu ko­mu­ni­ka­ci­ju. Ta­kav je slu­čaj sa obla­sti­ma stva­ra­la­štva ka­kve su na­ci­o­nal­na knji­žev­nost ili na­ci­o­nal­na ki­ne­ma­to­gra­fi­ja. Umet­nič­ka ko­mu­ni­ka­ci­ja sa pu­bli­kom tada pre­u­zi­ma na se­be raz­li­či­te ulo­ge, po­put iz­grad­nje ko­lek­tiv­nog iden­ti­te­ta, pre­no­še­nja kon­struk­tiv­ne dru­štve­ne kri­ti­ke, te sim­bo­lič­kog uklju­či­va­nja u za­jed­ni­cu, od­no­sno is­klju­či­va­nja iz nje.

Kul­tur­na in­tim­nost u ka­dru: pri­me­ri ste­re­o­tip­nog sa­mo­pred­sta­vlja­nja u srp­skom i ju­go­slo­ven­skom fil­mu

U ovom odelj­ku ra­da po­ku­ša­ću da na osno­vu pre­gle­da ma­log, ne­re­pre­zen­tativ­nog bro­ja pri­me­ra po­nu­dim okvir­nu si­ste­ma­ti­za­ci­ju ob­li­ka ste­re­o­tip­nog sa­mo­pred­sta­vlja­nja i sa­mo­ra­zu­me­va­nja ko­ji po­či­va­ju na opo­zi­ci­ja­ma dr­žav­no/ ofi­ci­jel­no – na­rod­sko/mar­gi­nal­no, te pri­hva­tlji­vo/po­želj­no – ne­pri­hva­tljivo/sram­no u raz­li­či­tim fa­za­ma raz­vo­ja srp­ske ki­ne­ma­to­gra­fi­je. Isto­vre­me­no ću na­sto­ja­ti i da utvr­dim ko­ji se od pri­ka­za­nih ob­li­ka ste­re­o­tip­nog pred­stavlja­nja sop­stva mo­gu va­lja­no ana­li­zo­va­ti uz po­moć Her­cfel­do­ve ka­te­go­ri­je kul­tur­ne in­tim­no­sti i šta se ta­kvom ana­li­zom po­sti­že.

Iako li­te­ra­tu­ra ne osku­de­va u upo­tre­blji­vim pe­ri­o­di­za­ci­ja­ma ju­go­slo­venske i srp­ske ki­ne­ma­to­gra­fi­je, ogled ko­ji je pred či­ta­o­cem ne iz­i­sku­je ta­čan vre­men­ski okvir, jer u ovoj fa­zi is­tra­ži­va­nja ak­ce­nat još ni­je na de­talj­noj isto­rij­skoj i dru­štve­noj kon­tek­stu­a­li­za­ci­ji. Pri­me­ri će zbog pre­gled­no­sti bi­ti raz­vr­sta­ni kom­bi­no­va­njem naj­ru­di­men­tar­ni­jeg hro­no­lo­škog (1896–1945; 1945–2000; 2000–2010) i te­mat­skog kri­te­ri­ju­ma (rat­ni film o Pr­vom svet­skom ra­tu, par­ti­zan­ski rat­ni film, film cr­nog ta­la­sa; rom­ski film, film o rod­nim ste­re­o­ti­pi­ma; tra­gič­na ko­me­di­ja, an­ga­žo­va­ni autor­ski film).

Prvi period

U pe­ri­o­du od na­stan­ka srp­ske ki­ne­ma­to­gra­fi­je do Dru­gog svet­skog ra­ta mo­že se iz­dvo­ji­ti ne­ko­li­ko va­žni­jih ste­re­o­tip­nih pred­sta­va o Sr­bi­ma ko­je je oprav­da­no do­ve­sti u ve­zu sa Her­cfel­do­vim poj­mom kul­tur­ne in­tim­no­sti. Pr­va ta­kva pred­sta­va sa­sto­ji se od is­pre­ple­te­nih sli­ka srp­skog na­ro­da kao žr­tve isto­ri­je (svi­ma po­zna­ti „tur­ski ja­ram“) i na­ro­da ko­ji se sam svo­jim sna­ga­ma od tog jar­ma oslo­ba­đao pod vođ­stvom oče­va na­ci­je kao pre­kih, su­ro­vih i tvr­do­gla­vih, ali pra­ved­nih osvet­ni­ka. Ta­kav spoj sli­ka po­nu­đen je u pr­vom srp­skom igra­nom fil­mu Ka­ra­đor­đe ili ži­vot i de­la be­smrt­nog vo­žda Ka­rađor­đa (Či­ča Ili­ja Sta­no­je­vić, 1911), za ko­ji se du­go ve­ro­va­lo da je iz­gu­bljen. Mo­ti­vi Na­ci­je kao žr­tve isto­ri­je, Na­ro­da kao de­lat­nog isto­rij­skog ak­te­ra spo­sob­nog za sa­mo­o­slo­bo­đe­nje, te Ka­ra­đor­đa kao ha­ri­zmat­skog vo­đe ko­ji po­kreće i da­je smer te­žnja­ma na­ro­da, ko­ji se u Sta­no­je­vi­će­vom fil­mu us­po­sta­vlja­ju i pre­pli­ću kao tro­pi go­vo­ra srp­ske na­ci­o­nal­ne eli­te o isto­rij­skoj sud­bi­ni srp­ske na­ci­je, po­sle tra­gič­nih i he­roj­skih is­ku­stva iz bal­kan­skih ra­to­va i Pr­vog Svet­skog ra­ta pre­i­na­če­ni su u mo­ti­ve „Gol­go­te i vas­kr­sa Sr­bi­je“, „osve­te Ko­so­va“, te „ne­po­ko­le­bi­vog i ne­se­bič­nog srp­skog se­lja­ka – voj­ni­ka ko­ji osloba­đa do­mo­vi­nu pre­sti­žu­ći fran­cu­sku ko­nji­cu“. Pred kraj pe­ri­o­da, po­me­nu­te sli­ke sto­pi­le su se za­jed­no u mo­tiv Sr­ba kao „oslo­bo­di­te­lja i uje­di­ni­te­lja“ no­vo­na­sta­le Kra­lje­vi­ne SHS, od­no­sno Kra­lje­vi­ne Ju­go­sla­vi­je. Slo­že­ni skup sli­ka i pred­sta­va o Sr­bi­ma i nji­ho­voj isto­rij­skoj sud­bi­ni raz­vi­jan je i upot­punja­van u to do­ba u igra­nim i do­ku­men­tar­nim fil­mo­vi­ma kao što su Sa ve­rom u Bo­ga (Mi­haj­lo Al. Po­po­vić, 1932), Pro­sla­va 550. go­di­šnji­ce Ko­sov­ske bit­ke (Ko­sta No­va­ko­vić, 1939), ili Gol­go­ta Sr­bi­je (Sta­ni­slav Kra­kov, 1940). Slika o Sr­bi­ma kao o ju­nač­kim i ne­se­bič­nim stva­ra­o­ci­ma dr­ža­ve, ko­ji su za nju bi­li sprem­ni da žr­tvu­ju sve, dok su oni ko­ji­ma je slo­bo­da „po­da­re­na“ u tom po­du­hva­tu uz­vra­ća­li sa­mo stal­nim op­tu­žba­ma o „srp­skoj he­ge­mo­ni­ji“, da bi na kra­ju iz­da­li i dr­ža­vu u ko­joj su pr­vi put u svo­joj isto­ri­ji ste­kli slo­bo­du i svo­ju bra­ću oslo­bo­di­o­ce, iz­ra­sla je po­sle is­ku­sta­va iz Dru­gog svet­skog ra­ta u naj­ja­či i naj­bol­ni­ji srp­ski auto­ste­re­o­tip.

U fil­mo­vi­ma ko­ji se ba­ve sud­bi­nom na­ci­je mo­gu­će je ta­da ra­za­zna­ti najma­nje dva iz­dvo­je­na gla­sa, ko­ji do­du­še ni­su uvek pred­sta­vlje­ni u pod­jed­na­kom in­ten­zi­te­tu. Pr­vi, o ko­me je do sa­da bi­lo vi­še re­či, po­i­sto­ve­ću­je se sa dr­ža­votvor­nom po­li­ti­kom i go­vo­ri iz vi­zu­re onih dru­štve­nih slo­je­va ko­ji pre­ten­du­ju da po­nu­de re­še­nje srp­skog, a ka­sni­je i ju­go­slo­ven­skog na­ci­o­nal­nog pi­ta­nja. To je glas ko­ji že­li se­be da pred­sta­vi kao glas sa­me na­ci­je, kroz ko­ji ona go­vo­ri o svo­jim pat­nja­ma, is­ku­še­nji­ma i po­to­njim us­pe­si­ma, od­no­sno o svo­joj Gol­go­ti i Vas­kr­su. Dru­gi, pr­vom de­li­mič­no su­prot­sta­vlje­ni glas, do­la­zi iz „do­njeg“ re­gi­stra, i go­vo­ri o to­me ka­ko ve­li­ke isto­rij­ske pro­ce­se pro­ži­vlja­va „ma­li, obi­čan čo­vek“, onaj ak­ter za ko­ga je re­zer­vi­sa­na ulo­ga „ne­zna­nog ju­na­ka“. Dru­gi glas ne­ret­ko kri­ti­ku­je i do­vo­di u pi­ta­nje sta­vo­ve i vred­no­sti ko­je pro­mo­vi­še pr­vi glas, i tim pre se mo­že go­vo­ri­ti o nji­ho­vom kri­tič­kom di­ja­lo­gu, pa čak i o svo­je­vr­snoj vi­zu­el­noj po­le­mi­ci. Pri tom se po­le­mi­ka ostva­ru­je ko­ri­šće­njem slič­nih ili isto­vet­nih sim­bo­lič­kih sred­sta­va, ko­ji­ma se sa­mo im­pu­ti­ra­ne ko­no­ta­ci­je raz­li­ku­ju. Naj­i­zra­zi­ti­ji pri­mer ta­kve di­jad­ne vi­zu­re nu­di već po­menu­ti film Sa ve­rom u Bo­ga (Mi­haj­lo Al. Po­po­vić, 1931). Do­ga­đa­ji ko­je film opi­su­je od­vi­ja­ju se u tri pe­ri­o­da – ide­a­li­zo­va­nom pred­rat­nom zlat­nom do­bu, svo­je­vr­snoj se­ljač­koj ar­ka­di­ji, u ko­joj pod bri­žnim ro­di­telj­skim okom sta­sa­va no­va ge­ne­ra­ci­ja se­o­ske mla­de­ži; do­bu ra­ta u ko­ji hra­bro i po­ma­lo na­iv­no od­la­ze se­o­ski mom­ci kao što je to pre njih či­ni­la i ge­ne­ra­ci­ja nji­ho­vih oče­va, da bi na boj­nim po­lji­ma na­šla svo­ju ve­li­či­nu i sla­vu, ali i hri­sto­li­ko is­pa­šta­nje; naj­zad po­rat­no vre­me, u ko­me se pre­ži­ve­li i na si­lu sa­zre­li se­lja­ci – voj­ni­ci vra­ća­ju svo­jim ku­ća­ma, sva­ki sa svo­jim „plo­do­vi­ma ra­ta“. U tom de­lu fil­ma uka­zu­je se na stra­šnu ce­nu rat­nog su­ko­ba, ali se u za­vr­šnim sce­na­ma ipak nago­ve­šta­va i te­za o du­bo­koj oprav­da­no­sti žr­ta­va ko­je je pod­ne­la srp­ska se­o­ska mla­dež ka­ko bi no­va „tro­jed­na“ ju­go­slo­ven­ska za­jed­ni­ca mo­gla da ot­poč­ne svoj ži­vot. „Kad do­ra­steš, kad raz­mi­sliš, kaz’će ti se sa­mo“ – ne­za­bo­rav­na je pa­ra fra­za stro­fe iz Zma­je­ve pe­sme De­da i unuk, ko­ju obo­ga­lje­ni otac upu­ću­je svom si­nu dok on sa sne­bi­va­njem opi­pa­va pra­zan ru­kav oče­ve uni­for­me. Pa ipak, ono što se u pret­hod­nim ve­o­ma ube­dlji­vim ka­dro­vi­ma pri­ka­zu­je (maj­či­na vi­zi­ja na sa­mr­ti u ko­joj joj se sin pri­vi­đa kao ra­za­pe­ti Hrist, voj­ni­ko­vo bu­đe­nje po­sle am­pu­ta­ci­je ru­ke i nje­go­va re­zig­na­ci­ja ka­da shva­ta svo­ju sud­bi­nu, iz­raz de­ča­kovog li­ca pri­li­kom do­di­ri­va­nja oče­vog pra­znog ru­ka­va) ide u pri­log te­zi da autor da­je ve­ći zna­čaj od­me­re­nom ža­lje­nju zbog ono­ga što je u ljud­skom smi­slu iz­gu­blje­no ne­go ra­do­sti zbog ono­ga što je u po­li­tič­kom smi­slu do­bi­je­no. Autorska po­ru­ka se u ovom fil­mu po­ka­zu­je kao vi­še­gla­sna sko­ro do kon­tra­dik­ci­je, pa ipak ona za­dr­ža­va umet­nič­ku ube­dlji­vost. S me­rom i s mno­go ma­nje gor­či­ne ne­go što to ra­di La­za K. La­za­re­vić u pri­po­ve­ci Sve će to na­rod po­zla­ti­ti, u fil­mu se otva­ra jed­no spe­ci­fič­no po­lje kul­tur­ne in­tim­no­sti, po­lje na ko­me se su­če­lja­va­ju na­ci­o­nal­ni po­nos i lič­na tra­ge­di­ja, na­ci­o­na­li­stič­ki sno­vi i po­rat­ne re­al­no­sti, i ko­me će se srp­ska knji­žev­nost i ki­ne­ma­to­gra­fi­ja vra­ćati sa po­de­lje­nim uspe­hom na kra­ju dva­de­se­tog i po­čet­kom dva­de­set pr­vog ve­ka (Sve­ti Ge­or­gi­je ubi­va ažda­hu, dra­ma Du­ša­na Ko­va­če­vi­ća iz 1984, i film iz 2009, r. Sr­đan Dra­go­je­vić).

Autor: prof. dr Slobodan Naumović