Погледајте на световњаке, и на цео свет који се толико преузноси над народом божјим – зар се није у њему искварио лик божји и истина његова? Они имају науку, а у науци је само оно што је подвргнуто чулима. А духовни свет, виша половина бића људског одбачена је уопште са некаквим тријумфом, чак са мржњом. Прогласио свет слободу, у последње време нарочито; а шта видимо у тој слободи њиховој: само ропство и самоубиство! Јер свет каже: “Пошто ти, човече, имаш потреба, треба да их задовољаваш, јер имаш иста права као и најугледнији и најбогатији људи. Не бој се да задовољаваш своје потребе, него их још и умножавај!” – то је, ето, данашње учење световно. И у томе они виде слободу.
А шта произлази из тог права на умножавање потреба? Код богатих, усамљеност и духовно самоубиство, а код сиромаха, завист и убиство, јер права су им дата, али средства да задовоље потребе још им нису указана. Уверавају да се свет, што даље, све више уједињује и окупља у братску заједницу тиме што скраћују растојања, што се кроз ваздух преносе мисли. Авај, не верујте таквом уједињењу људском!
Схватајући слободу као умножавање и брзо задовољавање потреба, људи кваре природу своју, јер стварају себи много бесмислених и глупих жеља, навика и којекаквих измишљотина. Живе само ради међусобне зависти, ради угађања телу и охолости. Имати ручкове, пријеме, кола, чинове и робове слуге – то се данас сматра за тако неопходну потребу да се због тога жртвује и сами живот, част; чак се и убијају, ако је не могу задовољити.
Код оних који нису богати, видимо то исто, а сиромашни незадовољавање потреба и завист засад заглушују пијанством. Али ускоро ће се, уместо вином, опијати крвљу – на то их воде. Питам ја вас: је ли слободан такав човек? Знао сам једнога “борца за идеју”, који ми је сам причао: кад су га у затвору лишили дувана, он је тим био толико утучен да умало што није пошао да изда своју “идеју”, само да дође до дувана. И такав још сме да каже: “Идем за човечанство да се борим.” Куд такав може поћи, и за шта је он способан? Једино можда за какав нагао чин, а неће дуго издржати. И онда није чудо што су место слободе пали у ропство, а место службе братољубљу и човечанском уједињењу, пали су, напротив, у подвојеност и усамљеност, као што ми је говорио, у младости мојој, тајанствени гост и учитељ мој. И стога се у свету све више и више губи смисао о служењу човечанству, о братству и заједници људској, и заиста, та се мисао дочекује чак и са подсмехом, јер како ће да одустане од навика својих, куд ће да пође тај заробљеник кад се толико навикао задовољавати безбројне потребе своје које је све сам поизмишљао? Он је усамљен, и што га се тиче целина. Дошли су људи дотле да су ствари накупили више, а радости имају мање.
Одломак из Браћа Карамазови