Вратимо се сада најраспрострањенијим теоријама-причама о распаду Југославије. Када се оне пажљиво испитају постаје јасно да већина митова и погрешних представа које оне садрже потичу од заблуда културног детерминизма, али да су веома присутне и заблуде механицистичког друштвено-економског детерминизма, као и структуралне, есенцијалистичке, манипулативне и заблуде типа један извршилац / један фактор, и њихове различите комбинације.
Тако, према најопштијој тези првог типа заблуде, карактеристике као што су опште преовлађивање митског мишљења над рационалним расуђивањем, неконтролисано ширење национализма, неописива суровост за коју се сматра да је посебност овдашњих ратова, пракса “етничког чишћења” и неспособност демократских процедура да искорене ауторитарне облике власти узете заједно могу да се објасне доминантним културним моделима региона, или бар културним моделима које су усвојили главни актери ових процеса. Другим речима, културно-детерминистички мит о балканском егзотизму окривио би српску културу (или у неким верзијама и хрватску, и/или босанско муслиманску, и/или албанску културу, у зависности од етничких склоности писца), коју, претпоставља се, карактеришу крајња патријархалност, ауторитарност, традиционализам, етно-национализам, снажна склоност према насиљу, као и превласт “паланачког” или “поданичког” типа политичке културе, за све неуспехе и трагедије у региону. Међутим, “теорија” испољава недостатке како у логици објашњења које нуди, тако и у свом односу према емпиријском искуству. Јер, ако се пажња усмери само на један недостатак, због чега би баш српска култура (ма какав био њен “прави” карактер) имала толико снажну моћ над Србима – такву моћ због које би сви Срби морали да се понашају потпуно у складу са њом – чинећи на тај начин оправданим културно-детерминистичка објашњења? Наиме, како изгледа, друге културе немају сличну превласт над свим својим припадницима, или бар тако може да се закључи на основу значајног обима појединачних варијација у њиховом понашању. Тако, бар у овом посебном случају, логика културно детерминистичког “објашњења” прераста у чисти културни егзотизам, есенцијализам и реализам групе. Утолико, изгледа мало вероватним да културно-детерминистички модел може да објасни приметне варијације у савременом понашању самих Срба, као и уочљиве промене у обрасцима њиховог понашања у временском току. А ако он то не може, зашто бисмо морали да прихватимо било који од детерминистичких закључака који могу из њега да се изведу? Такође, може ли уопште културно-детерминистички модел да допринесе бољем разумевању бројних случајева сличног понашања појединаца и група из различитих култура у упоредивим друштвеним и историјским ситуацијама?
Општа културно-детерминистичка теза даље је развијена у подједнако балканизујућем миту историјског назадњаштва / митолошког менталитета главних актера југословенске трагедије. Срби, најчешћи објекти ове “теорије”, или “небески народ”, како се истиче да они сами себе називају, посматрани су као прежици људског рода из XIX, а можда чак и из Средњег века. Они су заплетени у мреже историјских митова које су сами исплели, неспремни да се суоче са стварношћу пост-историјског света који се све брже креће. Ограничени су цикличном, вечно обновљивом, неисторијском и затвореном концепцијом времена, потпуно различитом од западњачке, која је линеарна, развојна, реалистична и отворена. Због тога, они су опчињени годишњицама, јубилејима и комеморацијама; ритуализованим облицима понашања који њима још увек изгледају као прихватљиви начин одржавања смислене везе са стварношћу. Уствари, они таквим ритуализмом везују свој историјски хоризонт у круг који се вечито понавља. Верујући још увек да им је земља тамо где се налазе гробови и кости њихових предака, и где су разбацани остаци њихових историјских споменика, они настављају да бију одавно изгубљене историјске битке, претпостављајући небеску славу доследном поштовању људских права и просперитету на земљи. Шта више, испољавају опсесивну приврженост идејама као што су индивидуална жртва, колективно добро, апсолутна истина и божја правда, које су у цивилизованом свету одавно релативизоване и разграђене. Немајући осећај за глобалне токове, ова бића су упућена на једине њима доступне видове опстанка – историцистички мистицизам, ирационалност, колективизам, и насиље. Али, као и већина есенцијализујућих дуалистичких модела, ова “теорија” арбитрарно дели реалност на два сегмента (дивљи Они и цивилизовани Ми), подразумевајући при томе да је сваки представник тих сегмената истоветан свим осталим представницима. Она затим произвољно изграђује представе суштина двеју потпуно посебних стварности – универзум затвореног цикличног времена према универзуму отвореног линеарног времена. Најзад такве конструкте користи за објашњење разлика за које се претпоставља да постоје између две сасвим одвојене и супротне, а изнутра хомогене реалности (историјом условљено и вечито понављајуће људско опстојање насупрот развојном и транс-историјском начину људског постојања).
Насиље и мит о вечном српском агресору
Следећи веома заступљени под-жанр теорије културног детерминизма представљен је митом о ексклузивности балканске склоности ка бруталном насиљу, нарочито видљивом у радикалном подругојачењу и спектакуларизацији претпостављене дубоке српске склоности ка насиљу. Постојећи трагичани докази, поражавајући и крајње одбојни по себи, били су у оквиру таквог приступа свесно преувеличавани (игра са бројем жртава), веома селективно представљани (игра са нечувеним страхотама), и намерно тумачени на погрешан начин (игра са појмовима геноцид и Холокауст, мистификација “теорије” етничког чишћења). Када је наведеним поступцима лик “кољача са Балкана” једном изграђен, радикално не-европске, морално одвратне креатуре требало је на одговарајући начин објаснити. Као што се могло очекивати, поново су окривљене особености културе. Насиље у породичној задрузи, крајња ауторитарност патријархалног оца, занемаривање жена као израз опште патријархалне културе и веровање да су оне мушки посед, обесчашћујућа симболика насилне пенетрације, “монтањарски менталитет”, понашање по законима крвне освете, свирање на гуслама и певање епских народних песама пуних насиља, “геноцидни” мотиви у националној књижевности инспирисаној фолклором, и други примери културне егзотике призивани су уместо објашњења, као да су сви починиоци злочина заиста “сишли са брда”, живели у задругама, пасивно усвојили све црте патријархалне културе на умору, ревносно читали Његоша искључиво се усредсређујући на идеју “истраге” иновераца, и као да за то време нису били пријемчиви и за многе друге културне моделе. Намерно је била потиснута чињеница да склоност према насиљу зависи од политичке мобилизације и разумевања историјског контекста најмање исто толико колико и од фактора културе. Заборављени су и бројни прилично ужасавајући примери из скорије европске и америчке историје који директно противрече културно детерминистичкој логици објашњавања склоности ка ратовима и насиљу. Другим речима, представљена је још једна верзија есенцијализујућег дуалистичког модела према коме злочине могу да врше само бића која припадају некој потпуно егзотичној култури, варвари којима су европски цивилизовани стандарди потпуно страни. Тако је пронађен лагодан начин да се одстране веома неугодна размишљања о нитима које повезују интересе и поступке западне политике са налогодавцима и извршиоцима злочина који су почињени на истоку.
Бројни тропи претходних погрешних представа комбиновани су да би се добило још једно веома заступљено културно-детерминистичко “објашњење” југословенског конфликта: мит о вечном српском агресору. У овој суштински манихејској и расистичкој причи главни актери још једном су прљави, сељачки, нецивилизовани, митомански, крвожедни, хегемонистички, колективистички, комунистички, националистички и фашистички Срби. Од психоаналитички настројених поборника овог мита могуће је сазнати да је историја жртвовања која Србе заокупља уствари и измишљена и изврнута. Измишљајући је, Срби задовољавају своју болесну амбицију да буду жртве историје: амбицију која им уствари обезбеђује алиби за садистичке импулсе које су испољавали током целе своје историје. Са друге стране, њеним извртањем Срби од себе и других сакривају непријатну истину о себи: истину о својој вековној агресији на мирољубиве суседне групе. На тај начин, испада да претпостављена и крајње селективним приступом историји и сумњивим увидом у дубине српске душе “потврђена” дубока склоност Срба према бруталном насиљу може истовремено да објасни због чега су недавни ратови започели, као и због чега су били толико испуњени страхотама. Као и много пута раније, мегаломанска опседнутост “великом Србијом”, као идеја која сажима њихову културно детерминисану, скоро расну жеђ за насиљем и потчињавањем других, гонила је Србе да лутају на тенковима по некада берићетној земљи, коју је још пре њихових топова и гусеница ојадила њихова политичка доминација и економска експлоатација. Још једанпут су трагедије у историји објашњене механичким нагомилавањем злонамерних дела оног радикалног зла оличеног у радикално подругојаченом другоме.
Теорија неуспеле модернизације
Нешто мање балканизујућу верзију неколицине претходних теза понудила је теорија неуспеле модернизације. Поменута теорија замењује културно-детерминистичку заблуду претераним социо-економским детерминизмом. У оваквом оквиру разматрања несавремени, назадни “потенцијал” разних елемената традиционалне културе (вредности, ставова, начина понашања) бива ојачан на парадоксалан начин ненамераваним последицама неуспешног комунистичког модела модернизације (непотпуно образовање, процес “рурбанизације”, корупција и непотизам, фиктивна запосленост, економска криза, распад система вредности, политички патримонијализам….). Када “рурбане” масе, које се великом брзином изнова традиционализују “захваљујући” неуспелом пројекту модернизације, најзад треба да се суоче са неизвесностима и ризицима у периоду политичке и економске транзиције, као и са тежином индивидуалних одговорности које захтевају зрела модерност и наступајућа постмодерност, оне бивају ужаснуте, па траже уточиште у “бегу у прошлост”, у назадним колективистичким идеологијама, као што је национализам, као и у умирујуће чврстом загрљају ауторитарних очева нације. У запањујућем подвигу кружне аргументације, ова “теорија” предлаже да објасни претпостављену архаичност и трибализам недавних сукоба претпостављеним бекством њихових неуспешно модернизованих извршилаца од савремености.
Још једна погрешна представа, која овог пута комбинује структуралне и есенцијалистичке заблуде, могла би да се назове теоријом уклоњеног поклопца или теоријом поквареног фрижидера. Ова теорија, која углавном покушава да објасни процват национализма током осамдесетих и деведесетих година, метафорички тврди да пошто је челични поклопац са комунистичког експрес лонца најзад скинут догађајима из 1989. г. (алтернативно: пошто комунистички репресивни фрижидер није више могао да држи претходно постојеће етничке мржње “на леду”) потиснута али неугашена сећања на прошле сукобе, заједно са етничким мржњама које су их изазвале, на чудесан начин поново достижу свој “природни” пред-комунистички интензитет. Та сећања и мржње, као што су то чинила и раније, поново изазвају сукобе и рат. После кратке паузе, несрећна историја несрећног подручја наставља свој претпостављени вечити несрећни ток. Нажалост, “теорија” спаја опасну заблуду о постојању региона у којима је дивљање етничке мржње и национализма природно стање, са промашеним тумачењем природе комунистичких режима и њихове националне политике. Теорија скинутог поклопца не само да погрешно тумачи разлоге због којих су међуетнички конфликти постали мање интензивни у претходном периоду, него, што је много важније, не успева да уочи парадоксалне резултате комунистичке националне политике, усвојеног модела федерализма и уставне реформе из 1974. г., релациону логику нарастања набоја на самом почетку периода транзиције, као и ненамераване и намераване последице политике западних земаља у односу на југословенску кризу. Другим речима, теорија ненамерно или намерно заобилази управо најважније факторе који су довели до поновног јачања национализма и дали насилни карактер распаду Југославије.
Привлачна и широко распрострањена погрешна представа, која у скуп митова и предрасуда уноси и ноту парадокса, противречећи како “теорији уклоњеног поклопца” тако и различитим верзијама теорије културног детерминизма, јесте теорија манипулације од стране елите.6 У овом оквиру разматрања, прилично пасивне и тупе масе из бивших југословенских република (нарочито из Србије) бивају доведене у стање нетрпељивости, мржње, а на крају и до бојних поља, злочина и гробова, непрекидним медијским манипулацијама и другим злонамерним махинацијама локалних макијавелистичких политичких лидера жељних власти. Међутим, због необраћања пажње на постојање било каквих стварних околности које су могле да подстичу емоције у јавности, теорија пропушта да објасни стварну природу расположивости маса за манипулацију од стране елита. У том смислу “теорија” се може сматрати посебном, интракултуралном варијацијом општије интеркултуралне есенцијализујуће дуалистичке приче (зла елита – пасивне масе).
Источно-европски и балкански етнички национализам
Још једна врста есенцијализујућег мита може се наћи у причама о источно-европском и балканском етничком национализму. Западни грађански (и цивилизовани) тип национализма, обично илустрован француским или америчким примером, и представљен као легитиман и подношљив због своје претпостављене формалистичке и индивидуалистичке природе, супротстављен је у тим причама примитивном, бруталном, расистичком, културалистичком, ксенофобичном, ауторитарном, традиционалистичком и насилничком источно европском етнонационализму. Манихејска дихотомија се претвара у успешно средство за идеолошке игре балканизовања непожељних других. Тако свако свој национализам (или национализам својих клијената) може да тумачи као добар, цивилизован и прихватљив само због тога што га дефинише као грађански. За дискредитовање национализма другог као злог и насилничког, довољно је претпоставити да је он по својој природи етнички. Међутим, зашто би се грађански тип тумачио као коренито другачији од етно-културног типа ако он такође, као што обично чини, подразумева идеју посебне културе коју деле припадници једне популације? Јер, шта је то што чини Французе (или Американце) Французима (или Американцима), ако не добровољно прихватање (а у неким случајевима и институционално наметање) постојеће историјски изграђене културе као своје сопствене, у много чему на исти начин као што је то случај и са припадницима далеких балканских етноса? Наиме, чак и када би радикално раздвајање мистике територије и права грађанина од мистике крви и тла имало аналитичког смисла, много је важнија чињеница да обе мистике изазивају осећај поноса и престижа код својих конзумената, и да према томе обе представљају историјски изграђене облике културног капитала које је лако могуће политички инструментализовати.
Дакле, манихејска теорија нас тера да верујемо да ће упоредиве врсте културног капитала у случају грађанског национализма исходити пожељним типом отвореног цивилизованог друштва, док ће у случају етничког национализма оне механички производити затворене заједнице, колективизам, нетолеранцију, мржњу, па самим тиме и насиље, без обзира на врсту политичких циљева који тај капитал покрећу. Сходно таквој “теорији”, ако смо убеђени да се Срби лако предају мржњи и насиљу, онда то мора бити због тога што су они етнос (ethnie) заражен малигном и насилничком идеологијом етно-национализма. Или би барем тако ствар “објаснила” ова циркуларна врста дуалистичког есенцијализма. На крају, мит о вечитом српском агресору, након укључивања једног броја тропа из приче о етничком национализму, израња поново у наизглед прихватљивијој одори, али са очуваним манихејским језгром, као дијадни конфликтни модел распада Југославије. Модел описује поменути сукоб као однос између активне стране (агресора) и пасивне стране (жртве). Овакав склоп разматрања нуди слику етно-националистичких Срба који се током друге половине осамдесетих година боре да поново централизују Југославију, што би им повратило хегемонију за којом толико жуде. Врле републике Словенија, Хрватска, а касније и Босна и Херцеговина праведно реагују на такве планове напорима за стицање независности. Иако и оне национализују своје државе на путу до осамостаљења, за разлику од примитивног и агресивног српског етно-национализма, њихов национализам је одбрамбеног и грађанског карактера, и стога је савршено легитиман. Прича нам даље казује да се Срби, разбешњени губитком прилике за националну доминацију и економску експлоатацију, почетком деведесетих окрећу отимању територија од тек признатих врлих држава, у јаловој нади да ће успоставити “велику Србију” засновану на етнонационалистичком идеалу: један етнос (ethnie) – једна држава. Разуме се, врле и неустрашиве државе одлучују да се одупру тим ружним тенденцијама, толико различитим од њихових сопствених племенитих и цивилизованих циљева. Међутим, чине то плаћајући страшну цену невиног страдања од бруталних руку српских агресора.
Иако представљене приче-теорије пружају широк избор тема од знатног хеуристичког интерeса, оне нуде веома упрошћени портрет главних протагониста, и приказују на неодговарајући начин како структуралне, тако и елементе подложније деловању случајности, који тек заједно сачињавају контекст у коме се о наведеним активностима решавало и у оквиру кога су оне обављане. Даље, намерно искључујући из логике објашњења оне мотиве и интересе на које су главни актери сами указивали, и негирајући сваку везу између таквих интерпретација и стварних догађања, ове теорије сликају портрет којим господаре ирационални садисти и пасивни мазохисти који су подједнако неспособни за делање које има смисла и/ или које је усмерено ка циљу. Поступајући на тај начин, ствараоци таквих прича одбацују контекстуалне факторе који једини могу да објасне због чега су поједини историјски или културни садржаји могли на тако ефикасан начин да буду употребљени током трагичног периода који нас интересује, па тиме и због чега су сукоби добили онакав карактер какав су имали. Најзад, због тога што се ослањају на строги детерминизам једног фактора-једног актера, те приче теорије потпуно запостављају релациону димензију и интерактивну динамику које карактеришу процесе растакања вишенационалних држава у контексту брзе глобализације.
Одломак из научног чланка “Касапи са Балкана”: митови и погрешне представе о распаду Југославије
Аутор: проф. др Слободан Наумовић