Антони Смит истиче да је , „уз неколико изузетака, пре научне револуције, религија обезбеђивала основне претпоставке на којима су друштвене и политичке институције засноване“, као и да је религијска организација група давала легитимитет свим јавним и приватним подухватима. Са “научном револуцијом” настаје и “научна држава”, која представља политичко уређење које тежи да, у административне сврхе, хомогенизује популацију унутар својих граница, користећи најновије научне технике и методе, ‘зарад ефикасности’.” У оваквој држави “владаоци се служе бирократском машинеријом, плодовима научних истраживања и применом технологије да би искориштавали ресурсе и мобилисали људе на својој територији.” Антони Смит наглашава да се овде не ради једноставно о тенденцији централизације, мада је и она важна, већ да је важна “нова ‘интервенционистичка’ улога Државе, на основу које она сама може да подигне животни стандард становништва , да га образује, уједини, пружи му осећај поноса и благостања, као и да управља јавним пословима на ‘рационалан’ и предвидљив начин”. “Научна држава” је представљала изазов религиозном погледу на свет, божанском поретку и Божанству самом, тако да је “држава, а не више Бог, била та која је ‘правила историју’.”
Ернест Гелнер истиче да је појава индустријског света била “присно везана за протестантизам који је поседовао неке од важних особина које је требало да красе нови свет који се рађа и које такође производе национализам.” Протестантски “нагласак на писменост и скриптурализму, унитаријанство без свештеника које је укинуло монопол над светим, као и индивидуализам који је од сваког човека направио свог свештеника, свесног и независног од ритуалних служби других” наговештавали су “анонимно, индивидуалистичко, прилично неструктуирано масовно друштво, у којем је владала релативно једнака могућност приступа заједничкој култури; култури која је имала своје норме, јавно доступне у писаном облику, а не у власништву привилегованих специјалиста.” Такође, укратко излажући настајање националистичког доба, Гелнер наглашава да “управо високе религије, оне које су учвршћене писмом и које одржава специјализовано особље, понекад, али не и увек, постају основа новог колективног идентитета у индустријском друштву, направивши прелаз од културе-религије у културу-државу.” Због тога, “у аграрном свету, висока култура коегзистира са ниским културама, а потребна му је и црква (или бар свештенички еснаф) да би је одржао.” С друге стране, “у индустријском свету, високе културе преовлађују, али им је потребна држава, а не црква, и то по једна држава за сваку”.
По Бенедикту Андерсону, класичне заједнице (као што су хришћанство, ислам и Царство средине), повезане светим језицима, разликовале су се од замишљених заједница савремених нација, а једна од кључних разлика је “вера старијих заједница у јединствену светост њихових језика и њихов став према примању нових чланова, који је произлазио из те вере.” Наиме, свети неизговорени језици били су медијуми путем којих су овакве велике глобалне заједнице из прошлости биле замишљане, а опипљивост таквих представа је почивала на неарбитрарности знака, идеји која је потпуно страна уму модерног западног човека. Андерсон објашњава да су идеограми кинеског, латинског и арапског били “еманације реалности, а не само произвољно и уметно створен систем за њено представљање”, из чега следи да се онтолошка реалност “може схватити једино путем јединственог привилегованог система њеног представљања: језик истине црквеног латинског, куранског арапског, кинеског који се подучавао у школама.” Ти свети језици били су задојени нагоном за обраћањем , у потпуности страном национализму. Ова тежња за апсорпцијом нових чланова била је заснована на веровању да се целокупна природа људског бивствовања може прилагодити новим светињама.
Ипак, ове велике религиозно замишљене заједнице су од касног средњег века, стално слабиле, а за то постоје два кључна разлога “који су непосредно повезани с јединственом светошћу тих заједница”. Први разлог су истраживања неевропског света, која су, пре све, Европу упознала са другачијим културама и могућностима другачијих начина живота, док је други разлог “поступно уназађивање самог светог језика”. За овај други феномен Андерсон наводи неколико чинилаца, а први је брзо засићење елитног и, самим тим, малог тржишта познавалаца латинског језика и окретање штампарских капиталиста великом тржишту маса које у комуницирале искључиво на вернакуларима. Паралелно с овим процесом, европска интелигенција је почела имитирати стил античких писаца, па је, због тога, латински “попримио езотеричност посве различиту од оне црквенога латинског у средњем веку”, неприступачност искључиво због тога што је написан, а не због избора тема или истина. Такође, брзо је успостављен савез између штампарског капитализма и протестантизма који је, користећи јефтина популарна издања на вернакуларима, створио широку читалачку публику међу трговцима и женама, истовремено их придобијајући за своје политичко-религијске циљеве. Андерсон истиче да је појави штампе и верске реформације претходило стављање појединих вернакулара у службу инструмената административне централизације, коју су спроводили апсолутистички владари. Иако није постојала тежња да се ови управни језици наметну подређеним народима, већ су коришћени искључиво за административне потребе, вернакулари су, на овај начин, постали конкуренција латинском, па су и допринели пропадању замишљене хришћанске заједнице.
Крај 18. и цели 19. век карактерише секуларизација друштва и атеизација аристократије, интелектуалаца и пролетеријата, али и експанзија протестантизма, пре свега, међу припадницима средњег слоја у Европи, Северној Америци и Аустралији, као и ширење ислама у Африци и Азији. Међутим, Антони Смит наглашава да су свештенство и религија, услед испреплетености са етничким идентитетом и националним циљевима, “постали скоро чувари политичке заједнице и идентитета, суочавајући се и са унутрашњим изазовима и са спољашњим притисцима.” Услед овога, “религија сада постаје изданак, чак манифестација, националног духа и генија”. У земљама као што су Пољска, Ирска, Иран, Пакистан, Бурма и Либија, религијска организација и њено локално свештенство су постали “политичко оружје и национални мобилизатори, поред њихове традиционалне улоге чувара и преносиоца етницитета.” До које ме је “национализација” религије прихваћена, сведочи и чињеница да је папа Пије 9. “био мање популаран због својих либералних реформи, него због речи ‘Бог благословио Италију’, које је изговорио 19. фебруара 1848. године, и због одлуке да се папске трупе придруже сардинијској војски у рату против Аустрије.” Ипак, без обзира на овакве трендове, треба имати на уму став Ерика Хобсбаума да “односи између религије и прото-националне или националне идентификације остају сложени и изузетно неразговетни”, као и да се, “извесно, опиру једноставним генерализацијама”.
Увод из поглавља „Српска православна црква и српски национализам“ у књизи Подељена нација
Аутор: проф. др Владимир Рибић