Херцфелд започиње уводно поглавље своје књиге запажањем да су антрополози, иако са закашњењем, у скорије време почели да посвећују већу пажњу начинима садејствовања модерних држава и национализма. Он свој поступак одређује као „сагледавање изнутра“ и „гледање иза фасаде“ унификаторске националистичке реторике, којим се истражују границе креативног неслагања унутар националних заједница. Херцфелда занима да „дереификује“ представе о држави, управо тако што ће анализовати поступке уз помоћ којих државни актери чине да се она реификује, односно да се доживљава не као садејство делатних људи, њихових институционалних улога и личних циљева него као природна, нужно постојећа „друштвена ствар“. У исто време, примећује Херцфелд, баш „обични људи“, којима је у интересу да избегну домашај тако постварених државних институција, доприносе управо оном постваривању од чије последице – концепције државе као неизбежног и свемоћног Бехемота – настоје да побегну: „Самим тим што о ’њој’ говоре на тај начин, на државу се позивају чак и грађани који тврде да јој се супротстављају: они ’њу’ криве за своје неуспехе и несрећу или за издају националних интереса које она претендује да представља и чува. Међутим, тим ситним чиновима есенцијализације сви они доприносе да држава постане трајан и неодвојив део њиховог живота… Осим можда у временима изузетно снажних потреса, већина грађана већине земаља својим сопственим незадовољством учествује у потврђивању државе као централног легитимизујућег ауторитета у њиховом животу.“
Да би омогућио боље разумевање непрекидног процеса прелажења из регистра државне идеологије и праксе у регистар реторике свакодневног друштвеног живота и назад, о чему је у ранијим студијама говорио уз помоћ модела дисемије, Херцфелд 1995. године уводи појам културне интимности, који одређује као: „Препознавање оних аспеката културног идентитета који се сматрају извором спољашње непријатности, али истовремено пружају члановима заједнице осећај сигурности због припадности друштву, осећај присности са основама моћи који обесправљеним људима у једном тренутку може дозволити известан степен креативне непослушности, а већ у следећем допринети успешном застрашивању. Кад њено испољавање постане знак колективног самопоуздања, културна интимност може дати потпору моћи; пример за то су случајеви у којима више класе и колонијалне силе изигравају скромност. Културну интимност чине такозване националне црте – америчка непосредност, британска истрајност, грчка трговачка умешност и сексуална незаситост или израелско неоколишење, да наведем само неке – које пружају грађанима осећај пркосног поноса у односу на формалнији или званични систем моралних вредности, а понекад и у односу на званично неодобравање. То су стереотипи јаства с којима се чланови заједнице тобоже шале на властити колективни рачун.“
Трагајући даље за ваљаним начином да искаже оне идеје које наслућује, Херцфелд указује на нека важна одређења: „Непријатност, горко-шаљиво препознавање јаства: то су кључна обележја културне интимности.“ Херцфелд овде указује на веома важну чињеницу да се осећај колективног припадања не мора нужно изграђивати на основу позитивних стереотипа о себи (као што то националистичка реторика готово увек чини), него се то може постићи и на основу колективне кривице и срама који припадници неке групе осећају због својих стварних или претпостављених особина или поступака, те онога што о њима мисле „значајни Други“. Тако, ако се ограничимо на један пример из Србије, инат може бити културна особина коју, с једне стране, исмевају значајни Други, а која, с друге стране, снажније уједињује људе у интими њиховог саморазумевања него што то постижу званично више цењене особине као што су истинољубивост или поштење. Скретање пажње на симболичку одбрамбену границу између онога што ми о себи смемо да мислимо и кажемо и онога што смеју и могу о нама да мисле и кажу Други, а посебно значајни Други, они који себи узимају за право да доносе универзално ваљане и обавезујуће судове о свима, па и нама, и којима то право отворено и јавно не споримо ни ми сами, него о томе само полугласно гунђамо у нашој интими, спада у најважније домете културне интимности као аналитичке категорије.
Нешто даље Херцфелд покушава да заобиђе строго вертикалну логику у поимању садејства између државних елита и слојева који им се истовремено опиру и повинују, и намерно закривљује, можда би се чак могло рећи искошава своју визуру: „Приступ, дакле, не иде ни ’одозго наниже’ ни ’одоздо навише’: осим у уско организационом смислу, нема ни посебног ’врха’ ни посебног ’дна’.“ Херцфелда далеко више занима разумевање динамике и међузависности различитих логика деловања него успостављање хијерархијских поредака. Такође, Херцфелд се труди да не „укотви“ своју анализу на било ком од сучељених нивоа дијалога, односно сукоба, већ да за њу обезбеди положај „слободног лебдења“ и „шетања између“. У том смислу он жели да прати како свака од сучељених друштвених логика настоји да „ухвати“ и „зароби“ ону другу, себи наоко супротстављену, а поготову га занима уз помоћ којих се симболичких средстава такво „хватање“ или „заробљавање“ остварује.
Постављајући начела динамизма, процесуалности, антибинаризма, антиредукционизма и антиесенцијализма у стратешко језгро свог приступа, Херцфелд настоји да „уведе у анализу живљено историјско искуство и тиме обнови знање о друштвеним, културним и политичким темељима – културној интимности – чак и најзваничније моћи и најапстрактнијег знања“. У том смислу, Херцфелд успева да оствари сазнајни помак у односу на модернистичку гелнеријанску, па чак и андерсеновску парадигму у проучавању национализма. Он то чини на првом месту због тога што му концепција културне интимности омогућава да избегне: а) коренито супротстављање циљева и пракси елитних слојева и народних маса, а поготову маргинализованих група; б) редуковање националистичке праксе на наметање уопштавајуће сличности унутар сопствене заједнице; и в) повезивање спољашње симболичке демаркационе линије Ми–Они са унутрашњом динамиком између елитних концепција врлине и части и осећаја припадања који обезбеђује наметнута или самоспозната колективна кривица: „Унутар приватних простора националне културе национална срамота може постати иронична основа интимности и наклоности, другарства грешних.“
Херцфелдово разматрање стратешке употребе културне интимности различитих друштвених актера у оквиру појаве коју он назива „социјалном поетиком“ отвара општије питање употребе стереотипа и аутостереотипа у различитим видовима друштвене комуникације. У том смислу културна интимност за Херцфелда представља начин да се опише динамика различитих, па ипак међуповезаних начина производње и друштвене употребе стереотипних слика и представа о сопственој заједници. Како би то рекао Херцфелд: „Није ствар у томе да се коришћење стереотипа (иако су понекад достојни презира) осуди, него да се постави питање како и под каквим притисцима људи прибегавају стереотипима, па их чак и директно представљају – глуме, да тако кажемо.“ За питања која се у овом раду постављају од највећег интереса је оно које се тиче коришћења стереотипних представа као канала за унутаргрупну комуникацију. Такав је случај са областима стваралаштва какве су национална књижевност или национална кинематографија. Уметничка комуникација са публиком тада преузима на себе различите улоге, попут изградње колективног идентитета, преношења конструктивне друштвене критике, те симболичког укључивања у заједницу, односно искључивања из ње.
Културна интимност у кадру: примери стереотипног самопредстављања у српском и југословенском филму
У овом одељку рада покушаћу да на основу прегледа малог, нерепрезентативног броја примера понудим оквирну систематизацију облика стереотипног самопредстављања и саморазумевања који почивају на опозицијама државно/ официјелно – народско/маргинално, те прихватљиво/пожељно – неприхватљиво/срамно у различитим фазама развоја српске кинематографије. Истовремено ћу настојати и да утврдим који се од приказаних облика стереотипног представљања сопства могу ваљано анализовати уз помоћ Херцфелдове категорије културне интимности и шта се таквом анализом постиже.
Иако литература не оскудева у употребљивим периодизацијама југословенске и српске кинематографије, оглед који је пред читаоцем не изискује тачан временски оквир, јер у овој фази истраживања акценат још није на детаљној историјској и друштвеној контекстуализацији. Примери ће због прегледности бити разврстани комбиновањем најрудиментарнијег хронолошког (1896–1945; 1945–2000; 2000–2010) и тематског критеријума (ратни филм о Првом светском рату, партизански ратни филм, филм црног таласа; ромски филм, филм о родним стереотипима; трагична комедија, ангажовани ауторски филм).
Први период
У периоду од настанка српске кинематографије до Другог светског рата може се издвојити неколико важнијих стереотипних представа о Србима које је оправдано довести у везу са Херцфелдовим појмом културне интимности. Прва таква представа састоји се од испреплетених слика српског народа као жртве историје (свима познати „турски јарам“) и народа који се сам својим снагама од тог јарма ослобађао под вођством очева нације као преких, сурових и тврдоглавих, али праведних осветника. Такав спој слика понуђен је у првом српском играном филму Карађорђе или живот и дела бесмртног вожда Карађорђа (Чича Илија Станојевић, 1911), за који се дуго веровало да је изгубљен. Мотиви Нације као жртве историје, Народа као делатног историјског актера способног за самоослобођење, те Карађорђа као харизматског вође који покреће и даје смер тежњама народа, који се у Станојевићевом филму успостављају и преплићу као тропи говора српске националне елите о историјској судбини српске нације, после трагичних и херојских искуства из балканских ратова и Првог Светског рата преиначени су у мотиве „Голготе и васкрса Србије“, „освете Косова“, те „непоколебивог и несебичног српског сељака – војника који ослобађа домовину престижући француску коњицу“. Пред крај периода, поменуте слике стопиле су се заједно у мотив Срба као „ослободитеља и ујединитеља“ новонастале Краљевине СХС, односно Краљевине Југославије. Сложени скуп слика и представа о Србима и њиховој историјској судбини развијан је и употпуњаван у то доба у играним и документарним филмовима као што су Са вером у Бога (Михајло Ал. Поповић, 1932), Прослава 550. годишњице Косовске битке (Коста Новаковић, 1939), или Голгота Србије (Станислав Краков, 1940). Слика о Србима као о јуначким и несебичним ствараоцима државе, који су за њу били спремни да жртвују све, док су они којима је слобода „подарена“ у том подухвату узвраћали само сталним оптужбама о „српској хегемонији“, да би на крају издали и државу у којој су први пут у својој историји стекли слободу и своју браћу ослободиоце, израсла је после искустава из Другог светског рата у најјачи и најболнији српски аутостереотип.
У филмовима који се баве судбином нације могуће је тада разазнати најмање два издвојена гласа, који додуше нису увек представљени у подједнаком интензитету. Први, о коме је до сада било више речи, поистовећује се са државотворном политиком и говори из визуре оних друштвених слојева који претендују да понуде решење српског, а касније и југословенског националног питања. То је глас који жели себе да представи као глас саме нације, кроз који она говори о својим патњама, искушењима и потоњим успесима, односно о својој Голготи и Васкрсу. Други, првом делимично супротстављени глас, долази из „доњег“ регистра, и говори о томе како велике историјске процесе проживљава „мали, обичан човек“, онај актер за кога је резервисана улога „незнаног јунака“. Други глас неретко критикује и доводи у питање ставове и вредности које промовише први глас, и тим пре се може говорити о њиховом критичком дијалогу, па чак и о својеврсној визуелној полемици. При том се полемика остварује коришћењем сличних или истоветних симболичких средстава, којима се само импутиране конотације разликују. Најизразитији пример такве дијадне визуре нуди већ поменути филм Са вером у Бога (Михајло Ал. Поповић, 1931). Догађаји које филм описује одвијају се у три периода – идеализованом предратном златном добу, својеврсној сељачкој аркадији, у којој под брижним родитељским оком стасава нова генерација сеоске младежи; добу рата у који храбро и помало наивно одлазе сеоски момци као што је то пре њих чинила и генерација њихових очева, да би на бојним пољима нашла своју величину и славу, али и христолико испаштање; најзад поратно време, у коме се преживели и на силу сазрели сељаци – војници враћају својим кућама, сваки са својим „плодовима рата“. У том делу филма указује се на страшну цену ратног сукоба, али се у завршним сценама ипак наговештава и теза о дубокој оправданости жртава које је поднела српска сеоска младеж како би нова „троједна“ југословенска заједница могла да отпочне свој живот. „Кад дорастеш, кад размислиш, каз’ће ти се само“ – незаборавна је пара фраза строфе из Змајеве песме Деда и унук, коју обогаљени отац упућује свом сину док он са снебивањем опипава празан рукав очеве униформе. Па ипак, оно што се у претходним веома убедљивим кадровима приказује (мајчина визија на самрти у којој јој се син привиђа као разапети Христ, војниково буђење после ампутације руке и његова резигнација када схвата своју судбину, израз дечаковог лица приликом додиривања очевог празног рукава) иде у прилог тези да аутор даје већи значај одмереном жаљењу због онога што је у људском смислу изгубљено него радости због онога што је у политичком смислу добијено. Ауторска порука се у овом филму показује као вишегласна скоро до контрадикције, па ипак она задржава уметничку убедљивост. С мером и с много мање горчине него што то ради Лаза К. Лазаревић у приповеци Све ће то народ позлатити, у филму се отвара једно специфично поље културне интимности, поље на коме се сучељавају национални понос и лична трагедија, националистички снови и поратне реалности, и коме ће се српска књижевност и кинематографија враћати са подељеним успехом на крају двадесетог и почетком двадесет првог века (Свети Георгије убива аждаху, драма Душана Ковачевића из 1984, и филм из 2009, р. Срђан Драгојевић).
Аутор: проф. др Слободан Наумовић