Nekada je ogromnoj većini u društvu – ne samo običnog sveta, već i elite – izgledalo sasvim očigledno da Bog postoji i da deluje u svetu, štiteći nas od zla. Postojalo je i opšte uverenje u Božiju promisao i njegovo konačno jamstvo da će, u strašnoj svetskoj borbi inteligentnih sila zla i dobra, dobro na kraju da pobedi. Ne treba uopšte sumnjati u to da je jedan od glavnih izvora pobožnosti bio i opšti osećaj ranjivosti, ne samo lične, već i kolektivne. Postojao je rašireni strah od opasnosti, na mikro i makro nivou, ozbiljna i neprestana strepnja za egzistenciju, za materijalno preživljavnje čitave porodice, a u čestim smutnim vremenima i bojazan za gole živote svih stanovnika grada, celog naroda. Prožimao nas je učestalo osećaj da visimo iznad ponora i da nas samo ruka Božija sprečava da ne padnemo u njega. Takođe, narodna vera je baš u patnjama Hrista prepoznavala svoju sudbinu, svoj položaj, a tadašnje daleko češće suočavanje sa smrću rađalo je i mnogo učestaliju pomisao na Njegov konačni sud o nama i o našem životu.
Bog je, takođe, bio prisutan u kolektivnom i spontanom iskustvu čitave čovekove zajednice. To prisustvo je bilo onaj način na koji je zajednica funkcionisala, način na koji su ljudi bili povezani u društvo. Religija nije samo regulisala društvo, ona je zapravo konstituisaladruštveno biće. Pojedinac je upravo kroz zajednicu mnogo jasnije i jače doživljavao Boga: ne samo kroz bogosluženje, već i kroz život celog društva i putem njegovog odnosa spram Tvorca. Na to se onda naslanjalo i uverenje da su Bog i njegovi sveti vojnici i spasioci spremni da usliše naše molitve prvenstveno ako dolaze od zajednice čistih i pravednih ljudi. Ljudi su se kao zajednicamolili – za zašititu svog grada ili sela, zanata ili države, i kao zajednica išli ka kaznama ili nagradama za stanje društvenosti i moralnosti koju su proizvodili.
Međutim, sa materijalnim napretkom u društvima Zapada, ostvarenim naročito u drugoj polovini 20. veka, započela su dva procesa koja su potkopala dotadašnje hrišćanske zajednice. Na jednoj strani, odsustvo gladi, produženje dužine života i blagostanje za veći deo stanoviništa, doveli su do hipertrofije individualnog i grupnog samopouzdanja, koje je sada postalo kolektivna arogancija, infantilno samoljublje i osionost. Takođe, došlo je do potiskivanja kulture skromnosti, svesti o krhkosti i prolaznosti dobra, kao i osećaja zahvalnosti za blaga koja su nam (često i bez naše zasluge) data na uživanje. Sa druge pak strane, došlo je i do hipertrofije atomizovanog individualizma i dominacije morala koji počiva na hladnoj proračunatosti i na svesnoj nehumanosti („kompetitivnost“, tržišna utakmica, borba za preživljavanje itd), pri čemu je zajedništvo kao moralna vrednost potisnuta na samu marginu društvene hijerahije dobra.
Moralna pluralizacija društva
Posledica prvog procesa bila je moralna pluralizacija društva, a prvenstveno nastanak, u okviru elitne i masovne kulture, snažne struje moralnog relativizma i nihilizma. Normativni establišment, idući za svojim uskim interesima, započeo je sa normalizacijom socijalne patologije, i sa nametanjem imperativa o „lažnom grehu i stidu“ – čime je kod dela stanovništva uspešno uklanjan pravi osećaj za greh i stid. Masovna kultura je pretvorena u stalni poziv da se greh čini, čak u neprekidnu zapovest na greh, u zapovest na prestup, a ništa bolje prilike nisu uspostvljene ni u visokoj kulturi. Javni, a posebno kulturni život društava Zapada nekada nam se čini čak kao neprestano kolektivno ruganje, ponižavanje i sramoćenje ne samo tradicionalnih vrednosti, već i svakog onog ko odbije da izvrši te nove, zastrašujuće zapovesti („moderni muškarac ili žena nemaju čega da se stide“), a „umetnički život elite“ dobija izgled bestidnog kola bezbožnika i rugača svake vrste, koje obigrava oko onih preostalih javnih ličnosti ili zajednica koji su nastavili da se još drže hrišćanskih vrednosti.
No sada se postavlja pitanje kako se uopšte i može biti hrišćanin u svetu/društvu u kome se gotovo sve vrste greha normalizuju, u kome porok sve više postaje društvena norma, gotovo stvar pristojnosti, i to ne samo ulaznica za establišment već i preduslov pukog „socijalnog prihvatanja“? Za hrišćane, to više nije samo tradicionalno pitanje kako voditi pobožni život – i kako se spasiti – već i kako svakodnevno funkcionisati u neprijatljeskom okruženju: kako se, recimo, pridržavati posta u zajednici u kojoj se svakodnevno slavi i nameće svaka vrsta telesnog razvrata, uključiv i oblapornost u jelu i piću; kako se uzdržavati od rada, ne samo nedeljom, već i o velikim praznicima, u svetu u kome gotovo svi naši pretpostavljeni to od nas zahtevaju, ili u kome to očekuju naši klijenti, naše komšpije, pa i naši prijatelji; kako svojoj deci omogućiti hrišćansku socijalizaciju u okruženju antihrišćanskog školstva i masovne kulture; kako se izboriti za očuvanje autentične hrišćanske kulture – od sistema vrednosti (uključiv moral i tradiciju), do elementarnog prava na vršenje hrišćanskih obreda u javnosti?
Ma koliko takav pogled izgledao pesimističan, možda zaista glavno pitanje za hrišćanina u društvima Zapada i jeste: kako hrišćanska manjina može da živi i duhovno opstane u neprijateljskom okruženju? Čak i u društvima koja se nisu sasvim integrisala u strukture Zapada (poput Srbije), nije daleko dan kada će hrišćani i dalje biti samo nominalna većina, ali suštinska manjina. Ali, nije li spasenje i zajedničko delo, ne samo individualno (na čemu toliko insistiraju pojedine protestantske denominacije)? Ako je bilo teško spasiti se u etnosu – paganskom, bezbožnom narodu, te su, onda, Apostoli i radili da se on oblagovesti u laos, dakle u kršteni (osveštani) etnos, narod Božiji, sveti narod – šta sad činiti kada smo svedoci naopakog svetskoistorijskog kretanja, odnosno procesa repaganizacije i dehristijanizacije laosa u demos – dakle u obezboženi i obescrkovljeni narod?
Izgradnja hrišćanske (kontra)civilizacije
Bilo je i ranije vremena rasta bezverja, ali nikada se nije desilo da društva koja su vekovima bila hrišćanska, zahvati toliko rašireno bezverje, nezaintesovanost i malodušnost, da ona gotovo potpuno izgube svoj karakter hrišćanske zajednice. Ako je pretvaranje laosa u demos, u suštinskom smislu, svetskoistorijski novum, onda je neophodno tragati i za novim sredstvima očuvanja hrišćanske kulture i hrišćanskog života. Verovatno da je pogrešno pastoralno uverenje da će se i u Srbiji, Rusiji i drugim postkomunističkim zemljama moći još dugo nastaviti rehristijanizacija po modelu: izgraditi što više novih crkvi, obuhvatiti što više dece veronaukom, obnoviti izvorne elemente bogosluženja, itd. U okolnostima svetske dominacije masovne kulture i sistema vrednosti SAD-EU, odnosno zapadne normativne hegemonije, takvo pastoralno rešenje svakako da je nedovoljno (a u pojedinim svojim delovima verovatno i pogrešno).
Takođe, ruski model – koji podrazumeva svesnu, od strane države vođenu, izgradnju hrišćanske (kontra)civilizacije, kao osobenog državnog, kulturnog i religijskog projekta – nije primenjiv, recimo, i na Srbiju, koja ima slabu (malu i periferijsku) državu i kompradorsku (polukolonijalnu) vlast. Ako je, u dogledno vreme nemoguće promeniti karakter vlasti i uključiti Srbiju u ruski projekat hrišćanske civilizacije, možda je potrebno tragati za manje ofanzivnim i (doslovce) konzervativnijim rešenjima. Recimo, možda je spas u izgradnji i jačanju hrišćanskog potdruštva, mreže institucija koja bi omogućila normalan hrišćanski život i elementarnu hrišćansku socijalizaciju. Ta mreža bi, u jednom sve neprijatljskijem okruženju, mogla uključivati hrišćanska obdaništa, hrišćanske škole, gimnazije i univerzitete, hrišćanske bolnice, hrišćanske medije, hrišćanska dobrotovorna (milosrdna) društva, hrišćanske poslovne i potrošačke zadruge, hrišćanske banke…
Naravno da i ovakvo rešenje ima svojih mana – jedna od glavnih je opasnost od samogetoizacije. Ali, u smutnim vremenima, utvrđivanje na položajima koji se mogu braniti možda je najbolja strategija opstanka, kao što je verovatno i najvažnija pretpostavka svake buduće ofanzive za ponovno zadobijanje zemljišta koje se moralo napustiti.
Deo poglavlja Izgubljeni kulturni rat iz knjige Demontaža kulture
Autor: prof. dr Slobodan Antonić