Митолошки систем социјалистичке Југославије
Изградња различитости у односу на совјетски систем ишла је у неколико праваца. На друштвеном и економском плану грађене су теорија и пракса „самоуправљања”. На спољно политичком плану после инклинирања западним савезима кроз успостављање Балканског пакта као војно-одбрамбеног савеза 1954. године, а по поновном успостављању сарадње са новим совјетским руководством и престанку опасности од СССР-а, започело је трагање за новом спољном политиком. После више билатералних и мултилатералних састанака са лидерима „трећег света” 1961. године у Београду је основан покрет несврстаних. Тиме је „несврставање” постало основ спољне политике Југославије. На војно плану престанком опасности од СССР-а Балкански савез је пао у заборав и нестао из званичног дискурса, да би започела изградња система „општенародне одбране” као доминантне идеолошке подлоге развоја оружаних снага Југославије. На тај начин је током нешто више од једне деценије изграђен целовит систем чија је митизација довела до трочлане митске структура коју су сачињавали „мит о самоуправљању”, „мит о општенародној одбрани” и „мит о несврставању”. У односу на совјетски митски систем који је импортован у периоду 1945– 1948 нови митови углавном врше супституцију совјетских. Већ је указано да од- нос култова Тита и Стаљина није био прецизиран ни као субординација ни као равноправност па је раскидом са Стаљином укинута реална подлога сукоба култова и Титов култ и митски систем везан за „лик и дело друга Тита” се несметано развијао до метастазирања последњих година Титовог живота и непосредно после смрти. И други елементи импортованих совјетских митова су супституисани. Тако је мит о пролетаријату је замењен митом о самоуправљању и раднику самоуправљачу, а мит о непобедивој Црвеној армији митом о, такође непобедивом. народу, који учествује у општенародној одбрани. Мит о нераскидивом пријатељству са Совјетским Савезом је напуштен, али је тек стварањем покрета несврстаних 1961, у Београду супституисан новим митом, митом о несврставању.
1) Мит о самоуправљању
Изградња система самоуправљању и његова митизација одигравали су се у супротности са совјетским системом командне економије у којој је држава главни економски субјект који привредну делатност обавља кроз петогодишње планове. Реална разлика у економском пословању у коме постоји плуралитет привредних организација које самостално иступају на тржиште, па и у конкурентске односе, није била у фокусу митизације за разлику од релативно нефункционалног процеса управљања („радничко самоуправљање”) који наметнут и у оне сектора живота у којима је сасвим дисфункционалан (здравство, просвета, државна управа итд.). Митски систем је апострофирао процес одлучивања у радној организацији као „најсавршенији” начин управљања економским субјектима, и то као „ослобађање радника” од сурове експлоатације од стране капиталиста у друштвима приватног предузетништва и капитала, али и од експлоатације од стране политичке класе која управља државом у систему „реалног социјализма”. Тако је самоуправљање постало, без остатка, најбољи друштвени систем у историји. У том компаративном тријумфу је стално избегавано поређење са најсличнијим начином управљања привредном јединицом, поређење, са радничким акционарством. Комунистичко наслеђе, које се састоји у апсолутном негирању својине, није могло да прихвати власништво па чак и када је требало пролетери да постану власници средстава за производњу. Неразвијеност радничког акционарства и непостојање друштва у ком би било окосница економије су олакшали митизацију самоуправљања као „најсавршенијег” друштвеног уређења.
2) Мит о општенародној одбрани
И пре званичног завршетка Другог светског рата новоуспостављена комунистичка власт у Југославији је склопила уговор са Совјетским Савезом. У Москви 11 априла 1945. Тито је потписао „Уговор о пријатељству, узајамној помоћи и послератној сарадњи између Совјетског Савеза и Југославије”. Тај уговор је био правни основ за предвиђену интеграцију Југославије у заједницу држава које је заузела совјетска војска. Митска реализација међудржавног уговора се односила на привредну и војну сарадњу која ће обезбедити Југославији велики напредак и сигурну заштиту од могућих непријатеља. Политички разлаз са Комунистичком партијом СССР је довео и до раскида овог уговора 1949. Такав уговор би, по добро познатом развоју догађаја у Источној Европи, довео до чланства Југославије у војном савезу до кога је дошло 1955. године оснивањем Варшавског пакта под скоро идентичним називом „ Споразум о пријатељству, сарадњи и узајамној помоћи”. Раскидом са Совјетским Савезом мит о Црвеној армији је изгубио на значају и помињан је најчешће поводом дана ослобођења Београда и, самим тим, изостаје и свака помоћ Црвене армије у случају непријатељског напада на Југославију. Немајући војно моћног савезника југословенска теорија одбране се нужно свела на „сопствене снаге”. Без обзира на митологизацију Југословенске народне армије као четврте, пете или шесте оружане силе у Европи, потенцијални нападачи, војни пактови 10 , су бројчано моћнији и опремљенији те било је неопходно „ојачати” одбрану. Из митологије партизанског рата је преузет део о о народу који ступа у војне формације НОВ и ПОЈ и зачета војна доктрина заснована на наоружаном народу, прво названа „општенародна одбрана” а потом „општенародна одбрана и друштвена самозаштита”. Митске представе о непобедивом народу су биле ритуализоване кроз образовање у средњој школи и на факултетима, курсеве у радним организацијама и установама и вежбе општенародне одбране, као и формирањем и егзерциром Територијалне одбране као посебне оружане формације.
3) Мит о несврставању
Престанком конфронтација са Совјетским савезом утврђеном на састанцима Тита и Хрушчова престала је и потреба за „балканским савезом који се „исцурио” из јавног дискурса али и стварне политике. У том периоду југословенска спољна политика је називана „ванблоковска”, а после првих билатералних и мултилатералних састанака Тита са лидерима Трећег света (Насер, Нехру, Сукарно, Нкрумах и други) су земље ван блокова називане „неангажоване” да би због нез- годне семантичке опозиције ангажоване-неангажоване већ на првој оснивачкој конференцији у Београду покрет назван „покрет несврстаних”.
Митски карактер „несврстаности” се огледао у унутрашњој немогућности било каквог упита о менама политике покрета као и прикривање сукоба унутар покрета чијим обелодањивањем би се довела у питање „водећа улога дру га Тита”, која је била темељно угрожена посебно на конференцији одржаној на Куби. Покрет и данас формално постоји, а земље наследнице СФРЈ су иступиле или избачене, па тако Србија данас има статус посматрача. Митологија несврставања учвршћивана је интеграцијом са базичним митом о Титу тачније са његовом „оснивачком и водећом” улогом у покрету несврстаних, а имала је митску повезницу и са митом о општенародној одбрани која је произилазила из неприпадања војним блоковима.
Судбина југословенских митова
Сви наведени митови, који су обележавали поједине периоде у историји комуни- стичке власти у Југославији или чак трајали од почетка до краја, су се распали престанком комунистичког режима у државама насталим на простору бивше Југославије. Ратна митологија „величанствене партизанске борбе” је сведена на историјски доказиве чињенице уз откривање многих скриваних догађаја као што су поменути Мартовски преговори или масовна стрељања у току и после рата која су вршили комунистичке оружане формације. Такође је насупрот тумачењима која су била супротна признатим чињеницама („почетак устанка против немачког окупатора” 7 јула 1941. године) дата сасвим другачија оцена тог догађаја. Титов култ је рушен већ крајем 1990-их да би последњи елементи (нпр. називи улица и тргова, као и споменици) били уклоњени почетком последње деценије 20. века. Рушење мита о братству јединству започето је у предиграма, а сурово довршено у са- мим ратовима на простору бивше Југославије. У тим ратовима су учествовали баш они које је „спајало” братство и јединство. Совјетски митски импорт пакет је престао да постоји разлазом са СССР-ом и тај разлаз је учвршћен поступком према онима који од тог система нису хтели да одступе (остракизам, суђења, Голи оток). Однос према доприносу Црвене армије у преузимању власти се кретао ка јубилејском помињању којим се не умањује улога партизанских јединица. Мит о пролетаријату је базични комунистички мит и он јесте формом био део совјетског импорта, али је његова суштинска комунистичка природа учинила да опстане, трансформисан кроз комплекс митова о самоуправљању. Југословенски митски тролист – самоуправљање, општенародна одбрана и не- сврставање – је делимично еродиран крајем 1980-их година да би нестао у последњој деценији двадесетог века. Без обзира што је „друштвена својина” опстала у Уставу из 1990. године њено оспољење кроз самоуправну праксу је законски нестало. Општенародна одбрана је као концепт нестала већ у ратовима на тлу бише Југославије да би нпр. у Србији била замењена сасвим другачијом војном доктрином професионалне војске. Избацивање из покрета несврстаности је укинуло сваки митски однос према њему па су и неки покушаји његовог оживљавања у БиХ и Србији неуспешни или пролазни. Радост и сузе које је изазивала неупитна вера у ове митове се нису показали гарантом њихове трајности, већ само потврђују њихову митску суштину.
Други део научног чланка Пролегомена за испитивање митског система социјализма
Аутор: проф. др Иван Ковачевић